Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Suzana Gajić Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Izlazak iz kruga siromaštva pripadnika/ca osetljivih društvenih grupa jedan je od značajnijih izazova sa kojima se kao društvo suočavamo, a za koje bi se reklo da još uvek nismo pronašli dovoljno efikasna rešenja.

Jedan od značajnih puteva koji vode izlasku iz začaranog kruga siromaštva predstavlja obrazovanje. Put za koji ne možemo reći da je kratak, niti da je lak, ali koji zasigurno donosi trajne promene kada je kvalitet života, odnosno materijalna sigurnost u pitanju.

Kada govorimo o obrazovanju, pomislimo najpre na decu i mlade, iako je učenje doživotni proces, a različite forme edukacije i po završetku formalnog školovanja mogu načiniti značajnu promenu u našem životu.

Problemi sa kojima se tokom školovanja suočavaju deca i mladi  iz porodica niskog socio-ekonomskog stausa kreću pre svega od nemogućnosti (adekvatnog) zadovoljavanja osnovnih životnih potreba kako dece, tako i celokupne porodice (potreba za odgovarajućom ishranom i higijenom, a zatim i za odgovarajućom odećom i obućom, stambenim uslovima, itd.) Ako imamo u vidu Maslovljevu hijerarhiju potreba, porodica, kao i sama deca, nisu u mogućnosti da razviju potrebe sa viših stupnjeva hijerarhije (potreba za poštovanjem i samopoštovanjem, potrebe za samoostvarivanjem) jer su preokupirani bavljenjem egzistencijalnim potrebama i sigurnošću (što je u osnovi same hijerarhije ljudskih potreba).

Deca i mladi sa niskim socio-ekonomskim statusom u školu uglavnom dolaze sa manje predznanja i iskustva u korišćenju stimulativnih i materijala za igru, kao i iskustva putovanja,  obilaska kulturno-zabavnih, sportskih institucija i manifestacija i slično. Isto tako, u ovim porodicama najčešće nema knjiga od ranog detinjstva, pa taj kulturni kapital ne postoji kao posebna priprema za školu. Uz to, roditeljima koji žive u uslovima siromaštva, rana edukacija i obrazovna stimulacija najčešće nije prioritet ili su i sami nedovoljno obrzovani da pruže adekvatnu podršku u ovom smislu.

Zatim, tu su i razlike u pogledu opremljenosti za školu, kao i razlike izazvane smanjenim mogućnostima za održavanje lične higijene, nabavku garderobe i tehnologije, kao i učestvovanja u različitim vannastavnim i vanškolskim aktivnostima.

Školska sredina je najčešće nedovoljno spremna za prihvatanje različitosti i iskazivanje solidarnosti, te ovi učenici/e bivaju isključeni iz vršnjačke grupe, što dalje vodi u različite rizike (javljanje psihičkih teškoća, odrastanje sa traumom odbačenosti, nepohađanje škole, iskazivanje  društveno neprihvatljivog ponašanja i dr).

Pohađanje predškolskog programa može u izvesnoj meri nadomestiti nedostatke u porodičnom i socijalnom okruženju deteta i pripremiti ga u vaspitno–obrazovnom smislu za polazak u školu i uključivanje u vršnjačku grupu. Međutim, deca koja odrastaju u uslovima siromaštva, najčešće nisu uključena u predškolski program. Razlozi za to ogledaju se u dodatnim finansijskim izdacima, u nedovoljnom prepoznavanju značaja predškoslog vaspitanja i obrazovanja od strane roditelja, kao i u tome što se usled nedovoljnog broja mesta u predškolskim ustanovama, prednost daje zaposlenim roditeljima (iako bi prednost trebalo da imaju ranjive grupe, a boravak dece u predškolskoj ustanovi u izvesnoj meri bi olakšao proces zapošljavanja samih roditelja).

Isključenost iz školskog okruženja usko je povezana sa isključenošću iz lokalne zajednice. Ova deca ne bivaju uključena u druženja van škole, često nisu pozivana kod svojih vršnjaka, a onda i oni sami retko koga pozivaju u svoju kuću. Pošto im različiti sadržaji (koji se plaćaju) nisu dostupni, njima se uskraćuje mogućnost da se spontano susretnu sa svojim  drugarima i da sa njima podele zajednička iskustva koja će ih približiti. Neretko će deca iz porodica niskog socio-ekonomskog statusa biti daleko više uključena u obavljanje kućnih poslova, ali i ekonomske aktivnosti zarad zadovoljenja osnovnih potreba porodice, što će ih dodatno distancirati od vršnjačke grupe.

Usled svega navedenog, deca i mladi sa nižim socio-ekonomskim statusom najčešće imaju značajno manje šanse da ostvare visoka školska postignuća, u poređenju sa svojim vršnjacima i vršnjakinjama iz porodica srednjeg i višeg socio-ekonomskog statusa. Školska sredina u odnosu na njih i ispoljava manja očekivanja, dok sa druge strane, kod kuće nemaju odgovarajuću pomoć ili uslove za učenje i izradu domaćih zadataka, zbog čega teško mogu da nadoknade početni zaostatak.

Poslednjih godina sve je veći broj dece i mladih koji se usled neostvarivanja očekivanih školskih postignuća zbog odrastanja u uslovima socio-materjalne deprivacije, upućuju na Interresornu komisiju (Komisija za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške detetu i učeniku) i prevode na IOP2 (Individualni obrazovni plan sa izmenjenim programom nastave i učenja), što onda u školskoj sredini dovodi do još većeg isključivanja, a manjih očekivanja i podsticaja da napreduju. Sama svrha individualnih obrazovnih planova zapravo jeste da dete uključe i omoguće mu pružanje podrške koja se ne odnosi samo na učenje, već i socijalizaciju, samostalnost u radu i bazira se na detetovim jakim stranama. Međutim, u praksi se pravilna primena individualnih obrazovnih planova i adekvatno uključivanje dece koja se suočavaju sa poteškoćama svodi na izolovane primere dobre prakse.

Sa druge strane, jedan broj dece i mladih iz porodica niskog socio-ekonomskog statusa ispoljava odlike rezilijentnosti i uspeva da ostvari visoka postignuća u školi. Međutim, ova deca i mladi i dalje imaju poteškoća u procesu socijalizacije, koje proističu iz drugih razloga. Bitno je napomenuti da i sama porodica niskog socio-ekonomskog stausa, ima ograničena očekivanja u odnosu na svoje dete. Pa tako, čak i ako je reč o rezilijentnom detetu koje će uprkos preprekama razviti potrebe za samoostvarivanjem, ovakvo dete, a zatim mlada osoba, nailazi na nove prepreke kada je potrebno preći na više stupnjeve obrazovanja. Najpre iz finansijskih razloga, jer nisu sve srednje škole i fakulteti dostupni, pa pri opredeljenju za dalje školovanje interesovanja i talenti nisu ključni kriterijumi. Sa druge strane, u mnogo slučajeva porodica i ne prepoznaje potrebu svog deteta za daljim školovanjem, naročito ako su u pitanju studije ili dodatno usavršavanje, kao što su na primer postdiplomske studije. Oni očekuju zaposlenje, jer su umorni od neprestanog preživljavanja i obezbeđivanja novca za školovanje, te bilo kakav dalji uspeh i napredovanje u tom pogledu zahteva izuzetne lične sposobnosti pojedinaca, hrabrost, upornost, snalažljivost i psihofizičku snagu radi ostvarivanja uspeha.

———-

Tekst „Kako prekinuti krug odrastanja u siromaštvu?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Suzane Gajić Jovanović možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.