Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)

Često se čuje da ljudi sa autizmom imaju problem u komunikaciji. Kad ovo čujem pomislim: umem da čitam, pišem, govorim, razgovaram, zašto je onda komunikacija problem? Za ove ljude takođe kažu da imaju opsesivna interesovanja, što je slučaj i sa mnom. Govore i da ljudi sa autizmom imaju probleme u ponašanju, a u ovom tekstu pokušaću da opišem kako se ja borim da prevaziđem ove teškoće.

Dešava mi se da sretnem poznanike ili prijatelje i želim da razgovaram sa njima, ali se događa da oni nemaju strpljenja da me saslušaju, odnosno, prekinu me u pola rečenice. U tim situacijama mi bude jako neprijatno i teško, jer ne razumem zašto to rade.

Takođe, jedna od mojih teškoća je i da pratim kada drugi ljudi međusobno razgovaraju. Kad izađem u kafić sa drugaricama, one počnu da pričaju o nekim temama koje mi nisu interesantne, ili ih ne razumem dovoljno. Naročito mi je teško da pratim kada više ljudi učestvuje u razgovoru. Da bih mogao da pratim, počeo sam da na diktafonu snimam razgovore. Uvek pitam da li se slažu sa tim i oni koji me poznaju obično nemaju ništa protiv. Tako, čak i kada ne razumem sve, ili se razgovor odvija suviše brzo, uvek mogu kod kuće kasnije da preslušam snimak. To mi pomaže i da zapamtim neke detalje koje inače ne bih mogao. Isto tako, mogu da zamolim roditelje ili sestru da mi objasne stvari koje mi nisu bile jasne.

Imam još jednu strategiju koja mi pomaže da se bolje koncentrišem na sastancima na kojima učestvujem. Da mi misli ne bi lutale i da bih pratio o čemu se priča vodim beleške, tj. zapisujem sve o čemu se razgovara. To na primer uvek radim na sastancima samozastupnika – mladih sa intelektualnim teškoćama i autizmom koje je oformila Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, čiji sam član. Kasnije te moje beleške koristimo da bismo napravili zapisnik.

Kada sam nervozan, ljut, ili mi je dosadno, teško mi je da se kontrolišem i da se smirim. Ranije, u tim situacijama sam zvao telefonom neke ljude koji baš i nisu bili zainteresovani da se druže sa mnom. Bio sam povređen time što mi nisu posvećivali vreme i pažnju. Posle sam shvatio da je bolje da pozovem ljude koji su spremni da me saslušaju i da mi pruže podršku. Ipak, svestan sam da je drugima naporno da me slušaju kada sam uznemiren i da ne umeju uvek da se snađu u ovim situacijama. Niko mi do sada nije rekao da sam dosadan, ali mi se dešava da mi ne odgovore na poziv ili poruku. Ako im pošaljem poruku, neki se prave da je nisu pročitali i ne odgovaraju mi. I to je jedna od stvari koje mi dodatno teško padaju. Žao mi je što ne uspevam dobro da se kontrolišem u ovim situacijama.

Već sam pisao o tome da su mi neke poznate ličnosti veoma interesantne. Veliki deo dana provedem razmišljajući o njima, zbog čega ne mogu da funkcionišem kako treba. Stalno o njima pričam onima koji ih cene kao i ja, ali i onima koji mi otvoreno kažu da ne poznaju njihov rad ili ih oni ne zanimaju. I to je jedna od stvari koje mi teško padaju. Opsesivno razmišljanje o ovim ljudima je toliko jako da me to remeti u koncentraciji, spavanju i normalnom funkcionisanju. Pratim ih na društvenim mrežama, čitam sve što se o njima piše u medijima i na portalima, čitam njihove intervjue i teško mi je da sa tim prekinem. Ponekad mi roditelji kažu da nešto uradim ili da im donesem, a ja nisam u stanju da ispratim ni jednostavne naloge jer neprekidno razmišljam o njima. Kada se tako nešto dogodi, jako se iznerviram i teško mi pada što ne mogu da se oslobodim ove opsesije i voleo bih da mi neko pomogne u tome.

Kada sam bio mlađi, mnogo mi je smetalo kada idemo u grad, a zbog gužve u saobraćaju, nekog sudara ili sličnog razloga, tata ne ide uobičajenim putem, već nekim sporednim ulicama. Obično sam tada plakao. Da bih sebi pomogao, prvo sam počeo da žmurim u takvim situacijama, da ne bih gledao ulice kojima nisam voleo da prolazimo. Kasnije, kada sam dobio mobilni telefon, snimao sam ulice kojima smo obično išli, i ako bi tata promenio trasu, gledao bih taj snimak zamišljajući da se baš tuda i vozimo. A sada već imam Google maps, pa više ne moram da snimam.

Dugo sam imao rituale koji su se sastojali u tome da sam uvek kada sam bio kod kuće u rukama imao kutiju od kreme koju sam ritmički okretao i lupkao po njoj. Tako sam držao ritam dok sam slušao muziku, ili se smirivao. Kada sam shvatio da druga deca i ljudi to ne rade, rešio da sa tim prestanem. U početku mi je bilo teško, tražio sam tu kutiju po kući, ali sam odlučio da istrajem i da zamenim to lupkanje sviranjem na klavijaturi.

Oduvek mi je smetao plač beba i male dece. Kad bih čuo njihov plač, želeo sam da ih udarim. Smatrao sam da bi to možda bio način da se smire. Čak sam ponekad udarao i sestru kada je bila mala. Još uvek mi njihov plač mnogo smeta, ali sam shvatio da moram da se kontrolišem i da ne smem nikoga da udaram. Kada čujem neko dete da plače, prvo želim da vidim šta se zapravo dešava i tražim objašnjenje zbog čega plače, a posle se udaljim. Nekoliko puta sam čak izašao iz autobusa u takvim situacijama, pa išao deo puta peške, ili čekao drugi autobus. A ponekad uspevam da izdržim i da sebi kažem kako nema potrebe da menjam vozilo, jer i u drugom autobusu može da se desi ista stvar.

Uvek sam imao omiljene emisije na televiziji i morao sam da ih gledam u tačno određeno vreme. To je stvaralo dosta problema u funkcionisanju moje porodice ako bi na primer trebalo da idemo u grad ili u goste, ili ako bi baš tada nestala struja ili se prekinuo TV signal. Mnogo mi je to teško padalo i nisam nikako mogao da se izborim sa tim. Sada mi dosta olakšava što na televizoru imam opciju da mogu da vratim emisiju koju sam propustio, ili u krajnjem slučaju, da je pogledam na YouTube. Isto tako, ova opcija mi pomaže ukoliko nešto ne čujem dobro ili ne razumem o čemu se priča, pa mogu da više puta preslušam neki deo koji mi nije bio jasan.

Pre više godina objavio sam na ovom blogu tekst o tome kako su mi potrebne precizne instrukcije. Još uvek mi je potrebna podrška da razumem šta se od mene tačno očekuje. Na primer, kada sam na treninzima, ne razumem uvek šta tačno treba da uradim i kako se neka vežba izvodi. Ili se zamislim i razmišljam o omiljenim ličnostima, što sam već opisao. Zato sam profesoru predlagao da bi možda bilo dobro da na trening dođu moji roditelji ili bivša razredna, ali je on odgovorio da bi trebalo da pratim šta drugi rade, pa onda da ponovim. Trudim se da tako i bude, a tu strategiju koristim i u drugim situacijama. Kad god primetim da nisam koncentrisan ili da je moje ponašanje drugima neobično, trudim se da to prikrijem tako što posmatram druge i korigujem se.

Ima još dosta stvari koje ne uspevam da prevaziđem, kao što su, na primer, iznenadne i nenajavljene promene – ako trener otkaže trening, ako mi otkažu ili samo pomere susret ili sastanak. Takve me situacije mnogo uznemiravaju i jako mi je teško da se savladam, iako znam da je ponekad razlog za to opravdan – nevreme, kiša, neko se razboleo i slično. Nadam se da ću i to naučiti, kao što sam uspeo u svemu što sam već opisao u ovom tekstu. Ovakva ponašanja su uobičajena za ljude koji imaju autizam i često je to jače od mene. Ali, trudim se, učim i menjam se.

——-

Tekst „Kako prevazilazim teškoće” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Stefana Lazarevića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.