Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milkica Dimitrijević (Blog o socijalnom uključivanju)

Kako je dečiji rak postao izlečiva hronična bolest, tako je sve više počelo da se razmišlja o kvalitetu života dece nakon završenog lečenja.

Zbog toga su kampovi osmišljeni kao mesta u prirodi u kojima su deca okružena vršnjacima koji imaju slično iskustvo i vreme im je ispunjeno aktivnostima koje ih podstiču na izlazak iz zone komfora, pomeranje svojih granica i izgradnju samopouzdanja.

U Srbiji se od 2010. održavaju rehabilitacioni kampovi za decu lečenu od raka, dok u razvijenim državama ovakvi kampovi postoje već nekoliko decenija.

Kako izgledaju kampovi za decu (i mlade) lečenu od raka?

Rehabilitacioni kampovi za decu lečenu od raka uglavnom se organizuju za decu uzrasta od 6  do 18 godina. Inače, u različitim državama uzrasne granice variraju i kampovi se organizuju za uzrast do 39 godina (u SAD, na primer, postoje kampovi za mlade i mlade odrasle). Ono što im je zajedničko jeste da je kamp u prirodi, da učestvuju deca i mladi koji su lečeni od raka, da je dan struktuiran i ispunjen aktivnostima kao što su – jahanje, plivanje, sportske aktivnosti, radionice – psihološke, glumačke, kreativne. Ideja je da deca učestvuju u aktivnostima koje nisu deo njihove svakodnevice. Ono što je važno napomenuti je da su doktor i medicinski tehničar obavezan deo stručnog tima kampa jer neretko nakon završenog lečenja deca i dalje uzimaju neku terapiju. Psiholozi isto tako mogu biti deo tima kampa, a njihova uloga je da vode radionice i budu profesionalna podrška deci i roditeljima. Takođe, kampovi variraju i prema tome da li sa decom borave i roditelji, odnosno braća i sestre, ili deca idu bez roditeljske pratnje jer rak je bolest cele porodice i svima je potreban oporavak. Za realizaciju programa kampa i za podršku učesnicima zaduženi su volonteri. Volonteri su mladi, uglavnom studenti, a među njima su i mladi lečeni od raka sa kojima deca ostvaruju bolji odnos.

Deca i mladi lečeni od raka učestvuju zajedno u svim aktivnostima i podrška su jedni drugima. Podstiču jedni druge da se suoče sa strahovima i pobede ih. Adrenalinske aktivnosti (npr. avantura parkovi, alpinističko penjanje na drveće, penjanje na veštačke stene, rafting) deo su kampova i prilagođene su fizičkim mogućnostima svih učesnika uz primenu svih sigurnosnih mera. Nakon učestvovanja u njima, deca uviđaju da mogu da prevaziđu svoje strahove, ali i fizička ograničenja koja su posledica lečenja. Psihološke radionice služe da deca nauče da prepoznaju i otvoreno iskazuju svoje emocije, da prepoznaju svoje snage, kako da komuniciraju sa drugima, kako da reše konflikte. Na radionicama uče da je važno i mentalno zdravlje i da ga ne zapostavljaju. Glumačke radionice su, na osnovu mog iskustva na kampovima „Mi možemo sve“, omiljene kamperima. Na njima deca vežbaju da se oslobode treme od javnog nastupa, da se izraze kroz pokrete, imitaciju, igru uz mnogo smeha.

Kampovi za decu – uz pratnju roditelja ili bez?

Verovatno ne postoji jedinstven odgovor koji bi važio za sve porodice. Po mom mišljenju, dobro je da roditelji prate decu na kampu tokom prve godine nakon završetka lečenja. Tada je još uvek celo iskustvo sveže, i dalje se članovi porodice oslanjaju najviše jedni na druge, svi zajedno se navikavaju na život nakon lečenja. Prednost je i u tome što roditelj poznaje svoje dete, može da uputi volontere u to koja su detetova trenutna ograničenja, kako dete može da se najbolje motiviše. Na takvim kampovima postoje zajedničke aktivnosti za roditelje i decu, ali i odvojene, jer organizatori imaju u vidu da je i roditeljima potrebno da steknu iskustvo, da odmore, da dobiju podršku – i od profesionalaca i od drugih roditelja kroz grupe podrške, putem aktivnosti za relaksaciju, kreativan rad.

Već naredne godine je bolje da dete ide samo. Na taj način se podstiče osamostaljivanje dece. Dete provodi vreme sa svojim vršnjacima i uči da funkcioniše u grupama koje ne čine članovi porodice. Ovakvo iskustvo umanjuje separacionu krizu kada dete treba da napusti roditeljski dom da bi se školovalo u drugom gradu i pripremljenije je za to iskustvo. Još jedna velika prednost – deca ohrabrena mogu da se oslobode raznih strahova i probaju nove aktivnosti koje verovatno ne bi u prisustvu roditelja, jer se roditelji za njih plaše. Šta se pod tim roditeljskim strahom tačno misli?

Roditelji brinu za decu i žele da ih zaštite i od najmanjih povreda. Lečenje od raka jeste iskustvo bola i neprijatnosti dovoljno za ceo život, ali u životu će verovatno dolaziti i do još nekih povreda i roditelji ne mogu da nas zaštite od toga. Zato je mnogo bolje da učimo kako da se nosimo sa tim iskustvima. Pošto se kao neka od posledica javlja amputirana ruka ili noga, ili proteza nekog zgloba što dovodi do ograničene pokretljivosti, gubitak ravnoteže i dela vidnog polja, roditelji mogu da sprečavaju decu da se bave nekom fizičkom aktivnošću ili sportom jer se plaše da će se dodatno povrediti, a zapravo deca treba da nauče da žive sa svojim telesnim karakteristikama i da pored toga ostvare kvalitetan život.

Šta deca i mladi dobijaju učestvovanjem na kampovima?

Na ovakvim kampovima deca i mladi su okruženi vršnjacima sa kojima dele slično iskustvo lečenja. Osećaju se prihvaćeno i da pripadaju nekoj grupi. Da, u mestima u kojima žive, u školama u koje idu, ali imaju drugare koji su ih manje ili više prihvatili nakon lečenja, i isto tako ih razumeju i voljni da pričaju i iskustvu lečenja. Deci i mladima je potrebno im  da pričaju o tome bez straha od odbacivanja, osuđivanja i nerazumevanja. Sve to dovodi i do razvoja novih prijateljstava koja se održavaju van kampova.

Sve radionice i aktivnosti, atmosfera, međusobno druženje utiču na to da deca nakon kampa budu osnaženija, da steknu nove veštine zahvaljujući kojima postepeno prihvataju da ipak mogu mnogo više nego što misle da mogu. Ono što je važno je i da kroz te aktivnosti uče da funkcionišu u timovima koji nisu nužno sastavljeni od dece sa kojima se dugo druže. Rak i posledice lečenja deca integrišu u životno iskustvo i uče da žive sa tim, da prihvate sebe, kako da se nose sa anksioznošću i fizičkim promenama koje im je rak doneo, da izgrade samopouzdanje.

Pošto sam lečenje završila kao punoletna osoba, nisam učestvovala ni na jednom kampu, ali sam iskoristila mogućnost da volontiram na kampu „Mi možemo sve“ koji organizuje udruženje „Čika Boca“. Za mene je u okviru ovog iskustva posebno značajno da gledam kako deca pomeraju sopstvene granice i kako se menjaju iz godine u godinu. Njihova postignuća na samom kampu i to što se rado vraćaju svake godine su mi potvrda da su kampovi potrebni i pružaju motivaciju za dalje.

***

Tekst „Kamp za decu lečenu od raka” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Milkice Dimitrijević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.