Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Silvana Stavrov, Dimitrovgrad

Kad nam se budu približili lepi praznici – Nova godina, Božić… – ako ne verujete u čuda, onda barem iskreno poželite nešto! Verujte mi, čuda su moguća. Kako se ona dese? Ne znam, ali iz iskustva znam da ako nešto snažno i iskreno želiš, onako svim srcem, iz dna duše – to se dogodi!

Ja sam Silvana, živim u Dimitrovgradu, na krajnjem jugoistoku Srbije. Moj grad je mali, skroman, kao i ljudi u njemu. Ali to što smo skromni ne znači da ne treba da sanjamo, da želimo i volimo, da planiramo, verujemo i nadamo se.

Kada imate ono što vam ispunjava život, onda vam ne manjkaju ni ideje ni volja ni snaga. Moj suprug Saša i naš mali sin Kristijan su ono što čini da moj život ima smisao. Mala i srećna porodica sa velikim planovima – to smo mi! Saša i ja smo po zanimanju ekonomisti i oboje smo zaposleni. Kristijan je dete od 5 godinica i ide u vrtić.

U vreme kad je Kristijan imao već tri godine, doručkovao je ajvar i pio jogurt. Sećam se kako su mu usne u uglu bile narandžaste od ajvara, a iznad je imao lepe, bele brkove. Rekla sam Saši: “Sladak je! Kao za reklamu!”

Tako se rodila ideja: godinama pravimo ajvar, po starinskom receptu, onako kako su ga pravile naše majke i bake. Godinama smo slušali pohvale od ljudi da je najbolji koji su probali. Pa, pomislila sam, što ga ne bi probalo još više ljudi.

U proleće smo zasejali rasad paprike u većoj količini i površinu bašte utrostručili. Negovali smo je kao bebu. Imali smo odličan prinos. Sve je bilo dobro dok nismo počeli sa pečenjem. Uključili smo celu familiju, svi su radili i mirisali na ajvar!

Pojavili smo se na Sajmu agrobiodiverziteta u organizaciji opštine Dimitrovgrad i imali odličnu prodaju, a nama su više od svega godili komentari ljudi koji su probali naš ajvar. Leteli smo visoko i srećno! Onako zanosno i krojili planove!

Zatim je dvoje ekonomista sumiralo rezultate i aplicirali smo za subvenciju lokalne samouprave. Kupili smo rotacionu peć za pečenje paprike. Mogu vam reći da je to pravi blagoslov. Proces proizvodnje ubrzali smo višestruko, a samim tim i količinu prerađene paprike.

To je, naravno, podrazumevalo povećanje površine pod paprikom, što smo unapred i uradili. Zatim smo uvideli da nam je potrebno još podosta stvari koje bi nam olakšale situaciju. Jer, znate, postoji nepisano pravilo da u životu ne ide baš sve tako glatko. Saša je dobio premeštaj na poslu i radi daleko od kuće, a onda smo ja i Kristijan, moj mali baštovan i moja duša, ostali sami u bašti.

Tada sam videla da ne mogu sve sama i bilo mi je zaista teško. Ali nisam odustala. Aplicirali smo kod Fondacije “Ana i Vlade Divac” i dobili donaciju: motornu leđnu prskalicu, mlin za mlevenje paprike, šerpe za ukuvavanje ajvara i zamrzivač.

To je bilo baš u jeku sezone, pa smo papriku mleli za tren, a ajvar kuvali i mešali sa osmehom. Zahvaljujući toj opremi proizvodnja nam je te godine bila duplo veća, pa smo napravili ukupno 1.000 tegli ajvara, onako kao nekada, bez konzervansa i drugih veštačkih dodataka – samo pečena paprika.

(…)

Tekst “Kao za reklamu!” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.