Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Radmila Urošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Mirela stanuje na Gazeli. U kućici broj 67. Napravljenoj od kartona, bačenog pleha i šperploča. To je njena adresa. Ima dve sestre i brata. Ide u šesti razred.

Jednog dana, u školi su razgovarali na temu „sitnice koje nam mnogo znače“. Neki su govorili o mobilnim telefonima, patikama… Neki o zbirkama privezaka, neki o razglednicama dobijenim iz najrazličitijih delova sveta, dresovima, leksikonima. Mirela se sama javila. Nije bila ni jednog trenutka u dilemi.

Rekla je: kese. Obične kese. One su sitnice, ali i krupnice u njenom i životima njenih sestara i brata. Deca su je slušala sa nevericom, ali i interesovanjem. Nisu razumela, a opet, znali su da je devojčica uvek davala suvisle i tačne odgovore. Sigurno je i sad ozbiljna. Bila je vrlodobar đak.

– Kakve kese? Sa bombonama? Sa poklonima? Pitala su je naizmenično deca, ne dozvoljavajući da završi svoju priču.

– Obične kese, ponovila je jednostavno Mirela. Ja uvek čuvam kese jer znam da će mi pomoći. Ako pada kiša, naša kućica je pravo malo izbušeno sito sa bezbroj rupica na krovu koji tata stalno popravlja. Ništa ne vredi. Kad kiša pada napolju, pada i u našoj kućici. Ja tada u plastične kese, koje mi poklanja prodavačica u Bloku 28, sklonim ono što mi je najvažnije – školske knjige i sveske. I tada sam malo spokojnija, jer znam da neće pokisnuti, da će ostati suve.

– Kese su mi važne i kada idem u školu, nastavila je Mirela. Mama meni i drugoj deci stavi po jednu kesu na svaku nogu i veže oko kolena. Samo tako mogu da koračam kroz Gazelu i blato u naselju. Kada se dokopam asfalta, ja ih skinem i ostanem u čistim patikama. Jedino tako mogu da odem u školu, a da me ne vrate. Šta tetkice u školi briga što ja živim u blatu i ne mogu drugačije da ga pobedim. Ja čuvam svaku kesu koju dobijem. Svaka će jednog dana doći na red. Kad vidim da neko hoće da baci čiste kese, nije me sramota da zamolim da ih daju meni. Mnogo mi još kesa treba do kraja osnovne škole. I mojim sestrama i bratu. Znam da ih ljudi u svakodnevnom životu i ne primećuju, potcenjuju ih kao beznačajne i često ih bacaju kada dođu kući sa kupljenim stvarima u njima.

Đaci su ćutali. Učiteljica je rekla da je Mirela dala najbolji primer koliko obične stvari mogu da budu važne u našim životima.

Mirela je dobila peticu, a sutradan…. Učiteljica i deca iz odeljenja doneli su joj pregršt čistih, novih i šarenih  kesa…

Mirela je u stvari mnogo volela kišu i da bosa šljapka po baricama i pravi kolače od blata sa drugom decom iz naselja. Samo tada njene kese su se odmarale i čekale svoj red za važan zadatak – da sa njom ponovo krenu u školu.

***

Rado se sećam male Mirele, njene motivacije i rešenosti da vredno uči uprkos nemogućim preprekama za jednu malu devojčicu. Često prepričavam ovu priču na radionicama i edukacijama na kojima govorim, bez obzira na to koliko slušaoci imaju godina, a pre svega zbog onih koji uvek nalaze razloge kako nešto da ne urade i koji „čekaju“ uslove da promene svoj i život svoje dece. Mirela je uspela da prepozna rešenje.

(…)

Tekst „Kese (Gazela)” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.