Vlada Republike Srbije
Miloš Petrović je od kolega dobio zvanje „šefa smene”, jer najviše voli da provodi vreme u radionici
U 95 objekata Apotekarske ustanove “Beograd” već treću godinu zaredom u kartonske kutije mogu da se ostave dobrovoljni prilozi za kesice u koje se pakuju narudžbine i na kojima je naznačeno da su ih izradile osobe sa smetnjama u razvoju.
U skromnoj radionici, u jednoj brdovitoj uličici beogradskog naselja Zvezdara, odjednom se stvorila gužva. Tu su Miloš, dvojica njegovih drugara i kolega, njihov radni asistent, glavni majstor… Ulazi i Monika Ranijeri, Italijanka, master antropologije i fotograf, koja je u Srbiji na jednogodišnjoj volonterskoj praksi u NVO „Naša kuća”. Od 2007. godine, kada se udruženje roditelja osoba sa smetnjama u razvoju reorganizovalo u nevladinu organizaciju, u „Našoj kući” pronalaze različite načine da kroz socijalno preduzetništvo uposle svoju decu i štićenike.
Jedan od programa jeste i proizvodnja papirnih kesica i kartonske ambalaže, pokrenuta 2009. godine.
Uz pomoć tadašnjeg BCIF-a (danas Fondacije Trag), obezbeđena je donacije iz Holandije, pa je na Zvezdaru stigla mašina za proizvodnju papirnih i kartonskih „sitnica”.
Pažljivo se prate sve radne operacije, uvek su prisutni glavni majstor i radni asistenti
– Ideja je bila da to što proizvedemo koristimo za pakovanje proizvoda iz “Kuhinje na točkovima”, našeg drugog projekta. Rad u skladu sa mogućnostima je za osobe sa smetnjama u razvoju najbolji način da se integrišu u društvo: da šira društvena zajednica vidi da su oni tu među nama, da mogu da budu korisni i da mi roditelji budemo sigurni da kakva-takva budućnost postoji za njih, priča Anica Spasov, direktorka “Naše kuće”.
Od 2013. godine, projektu proizvodnje papirnih kesica priključila se i organizacija „Dečije srce”. Oni preuzimaju robu i distribuiraju je kupcima. Prema rečima Gorana Rojevića, predsednika “Dečijeg srca”, kucao je na vrata raznih preduzeća kako bi obezbedio tržišni plasman onoga što vredni momci i devojke sa Zvezdare naprave.
– Onda sam pokucao i na vrata Apotekarske ustanove „Beograd” i lako smo postigli dogovor. Na nama je da obezbedimo dostavu kesica i kutija za dobrovoljne priloge. Oni nemaju nikakve troškove, osim da njihovi apotekari ponude pacijentima da im upakuju lek ili neki drugi proizvod u tu kesicu. Građani mogu da doniraju tri dinara, mogu da doniraju i više, ali i da odbiju da im kupljena roba bude upakovana.
Od tih svojevrsnih donacija, tačnije „prodatih” kesica iz 95 objekata, ne samo što je obezbeđena održivost projekta, već to ujedno predstavlja i inkluzija na delu.
Kesice, ambalaža ali i čoko suva šljiva deo su proizvoda u čijoj izradi učestvuju osobe sa smetnjama u razvoju
– Na ovaj način širi se glas da osobe sa smetnjama u razvoju doprinose društvu, ističe Rojević.
Na pitanje da li je pokušao da kesice „uvede” i u privatne apoteke, odgovara negativno.
– Nažalost, još uvek nije svest svih poslovnih ljudi na visokom nivou. Teško je nekome objasniti šta je društvena odgovornost, mnogi ne žele ni da čuju o čemu se radi , ali nadamo se da će u budućnosti upravo ovakim projektima takva praksa da se promeni, smatra on.
Kako su rekli u Apotekama „Beograd“, ova kompanija je učesnik brojnih humanitarnih akcija i donacija i sa zadovoljstvom su potpisali ugovor o saradnji sa humanitarnom organizacijom „Dečije srce“. Kako je predočeno iz službe marketinga, reakcije pacijenata su takođe pozitivne.
Mesečno se u radionici proizvede i do 200.000 kesica. Takođe, prave se kutije za pakovanje ketering hrane ne samo “Kuhinje na točkovima”, već i drugih kompanija koje se bave isporukom hrane. U papirnu ambalažu pakuju se i drvene igračke.
Radno angažovanje osoba sa smetnjama u razvoju doprinosi povećanju njihove vidljivosti u društvu
A Miloš – šef smene, kako su u šali nazvali najvrednijeg štićenika – uz osmeh nam kaže da voli da bude u radionici.
– Sam gradskim prevozom sa Medakovića dođem do Zvezdare. Sam se i vratim kući – pojašnjava dok uz zagrljaj sa glavnim majstorom asistira i nadgleda kako metalna mašina stvara gajbicu za pakovanje hrane.
Monika Ranijeri kaže da će sa tugom ove jeseni otići iz Beograda, jer je stekla divno iskustvo braveći u ovoj NVO, ali i da je pred našom zemljom dugačak put deinsitucionalizacije osoba sa smetnjama u razvoju.
– U Italiji smo početne korake načinili još sedamdesetih godina 20. veka. Ne samo da je razvijeno socijalno preduzetništvo na lokalnom nivou, već je i forma asistiranog, samostalnog stanovanja u velikom broju regija jako uspešna. Nadam se da će tako narednih godina biti i u Srbiji.
pdf [3 MB]
Napiši komentar