Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

Ko je danas heroj, nakon Gilgameša, Tezeja, Perseja, Heraklea, Marka Aurelija, Đordana Bruna, Martina Lutera, možda Če Gevare, Prleta, Tihog, Nikoletine Bursaća i hrabre čete Jovančeta, lepog Luisa Davida iz “Kasandre”, Hoze Armanda iz “Esmeralde”, Miča Bjukenena, Supermena, Spajdermena i Betmena?

Heroja nema.

Ali, mala grupa osoba koje žive sa HIV-om u Srbiji, herojski se bori za dostojanstven život.

Ne zbog virusa, jer to odavno više nije smrtonosna bolest nego hronično zdravstveno stanje koje može dosvesti do teških zdravstvenih problema ukoliko se ne uzima redovno terapija.

Herojski se bori da bude deo društva i korisnika zdravstvene zaštite kao i svi drugi hronični bolesnici.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije u Republici Srbiji je registrovano 3098 osoba inficiranih HIV-om. Prema dostupnim podacijam evidentirana je epidemija HIV infekcije u Republici Srbiji krajem novembra 2014. godine. Od 95 novootkrivenih osoba inficiranih HIV-om, 54 osobe (57%) su iz Beograda, 14 (15%) iz Vojvodine, a četvrtina je iz ostalih okruga centralne Srbije (27 osoba). Većina novootkrivenih HIV pozitivnih osoba je uzrasta 20–49 godina (85 osoba, odnosno 89,5%), pri čemu je svaka treća osoba mlada, uzrasta 20–29 godina (30 osoba, odnosno 32%) . Ono što je posebno zabrinjavajuće je da čak više od 70% osoba koje žive sa HIV/AIDS-om u Srbiji živi ispod granice siromaštva. Međutim, samo 3% je podnelo zahtev za finansijsku podršku od države iako ispunjavaju uslove, zbog stigme i nedostatka podrške u lokalnim zajednicama, i nedostatka pravne pomoći.

Terapija za HIV/AIDS je besplatna za korisnike, ali mora da se individualizuje za svakog pacijenta i tu nastaje problem jer često nedostaju testovi za procenu kakva terapija treba da bude za konkretnu osobu, pa se dešava da lekari paušalno procenjuju prateći promene u periodima od po nekoliko meseci odnosno kako pacijent reguje na datu terapiju. Time dovodi u rizik pacijenta ako ne uzima odgovarajuću terapiju više meseci i to sa sve brojnim negativnim efektima koji ne bi nastali da se ne uzima takva, pogrešna terapija.

U stvari, ove godine ni državna laboratorija Doma zdravlja u centru grada nije imala epruvete ili tako nešto banalno, pa ni opšta populacija nije mogla da izvadi krv, lekari se pred pacijentima žale da su prostorije za primanje pacijenata nehigijenske, a znam i za slučaj gde je osoba otišla zbog banalne prehlade i zarazila se mnogo težom bolešću, jer se ne radi adekvatna sterilizacija stvari poput kvaka, brava, kupatila i sl.

Osobe koje imaju HIV takođe koriste stariju generaciju lekova, a ona nije jeftinija, pa ne postoji finansijski razlog zašto se ne bi koristila poslednja generacija koja dokazano ima manje negativnih efekata.

Potrebno je da se pitanje HIV/AIDS-a tretira kao bilo kakvo drugo pitanje imunologije, dakle, bez diskriminacije. Za to je potrebno da postoji jasni normativni, finansijski i institucionalni okvir koji nije zaokružen i stoga nešto preko 3,000 ljudi sa HIV/AIDS-om mora da živi, a ne mogu da dobiju adekvatnu psiho-socijalnu pomoć i podršku iako su jako diskriminisani zbog straha koji iz neznanja stigmatizuje te ljude, pa im je teško da dođu do posla, da imaju normalan socijalni život, a često i da odu kod zubara ako ne kriju svoj zdravstveni status. Tim ljudima treba program podrške, a ne mogu da se finansiraju jer nije rešenje da se to projektno finansira i da to rade samo udruženja, pa kad ima novca – ima, kad nema – izvinite društvo.

Kakvi programi podrške su potrebni? Pa recimo, kad saznaju da imaju HIV da ne upadnu u psihološku krizu, nego da postoji neko ko će im objasniti da se sa HIV-om danas živi, da ima još 3,000 ljudi samo u Srbiji koji imaju HIV.

AS centar se bavi uslugama psihosocijalne pomoći i podrške uz medicinsku asistenciju koja se sastoji od nabavke lekova, vršnjačkog savetovanja, grupa za samopomoć, individualnog savetovanja putem Interneta i u prostoriji uz privatnost i poverljivost. Predviđeno je i dostavljanje lekova korisnicima koji ne mogu sami da ih preuzmu, kućne posete, te savetovanje na terenu: na ulici, parku, žurkama, klinici za lečenje, te i savetnik/ca na terenu upućuje na kontakte i u prostorije AS centra radi dosezanja što većeg broja korisnika kojima je pomoć potrebna, a ne bi saznali za uslugu drugim putem.

Više o tome kakva podrška je potrebna i kakvu podršku pruža AS centar, pogledajte na ovom linku.

(…)

Tekst “Ko je heroj?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.