Ko je ispod staklenog zvona? : Inkluzija

Piše: Bojana Dimitrijević (Blog o socijalnom uključivanju)

„Novembarsko sunce i ovog vikenda probudilo me je mnogo rano. Ako odmah ustanem, imaću čitav dan na raspolaganju. Samo… Kako da ga provedem a da mi opet ne bude predug?“, pitala se Marija, dok je te subote kroz balkonska vrata svog prostranog stana na petom spratu posmatrala gradsku panoramu centralnog šetališta, čijim su pločnikom, subotom u ovo vreme, prolazile samo sredovečne gospođe – najčešće domaćice koje su žurile na pijacu.

„Možda bih i ja mogla da im se pridružim i odem u nabavku“, reče poluglasno, dok se protezala po svom udobnom ležaju, ali odmah sasvim ozbiljno dodade: „Ma nije to za mene. Ne pripadam ja njihovom krugu. Sve su one znatno starije od mene, udate i zaposlene. Subotnje prepodne im je jedino vreme kada mogu da obave te velike nabavke na pijaci. A šta je sa mnom i mojim vremenom? Najčešće ga imam i više nego što mi je potrebno. Da se vremenom može trgovati, verovatno bih postala najbogatija osoba u ovom gradu. Ovako mi se čini da mi uvek bespotrebno protiče, dok svima drugima isto to vreme fali. Kako su nažalost, ‘vremenske razmene’ nemoguće, niti oni mogu pomoći meni, niti ja njima. Ali čemu sad ovaj monolog? Rečju, nismo svi isti, pa se (valjda) zato ni svi ne možemo isto ni snaći u ovom svetu, vremenu, prostoru…?“

Protežući se po svom krevetu, Marija iznenada napipa kuglicu. Videvši da je zelene boje, slatko se nasmeja: „Ja sam očigledno uspavana princeza, kojoj neko jutros pokušava da podmetne zrno graška u postelju“, i tiho nastavi: „A šta bih drugo i bila? Po ceo dan se odmaram u (ovim) svojim odajama, na visini sa koje imam odličan pogled. Svi me maze i paze, nemam baš puno obaveza, a i kad izlazim napolje uglavnom koristim taksi za razliku od mojih vršnjaka, koji najčešće svuda idu pešice. Retko ko danas ima sve ove privilegije. Iako ponekad uživam u svim ovim beneficijama, moram priznati da bih se mnogo češće sa zadovoljstvom menjala za tu običnu svakodnevicu, punu briga, obaveza i žurbe. Ako bi me neko pitao zašto, morala bih da ga razočaram trivijalnošću svog odgovora – jednostavno zato što opisani način života nije stvar mog izbora, već činjenice da ne mogu da hodam samostalno.“

Čitajući prethodne redove, sigurno ste pomisli da ću vas i danas gnjaviti nekom novom pričom o položaju osoba sa hendikepom u našem društvu. Možda i hoću, ali ne iz ličnog hira ili zato što nemam ništa pametnije da radim. Naravno da imam – obaveze me čekaju na svakom koraku, ali pre nego što se bacim na njihovo završavanje, moram vam predstaviti Mariju, osobu koju ni sama ne poznajem. Ne znam gde živi, koliko ima godina, šta joj je hobi… Od nje sam dobila samo jedan ispisani list – verovatno iscepan iz njenog dnevnika i kratak opis njenog stana. Ko je ona – iskreno, nemam pojma! Može biti i neka od mojih poznanica, kojoj je Marija poslužila samo kao šifra da sakrije pravo ime. Ali, zar je to sada i važno? Vas ionako zanima suština priče, a ne identitet junakinje. A i ako je drugačije, šta vam mogu? Ja sam pisac, a ne Šerlok Holms, pa da od mene možete tražiti da utvrdim istinu. Zato se vratimo Marijinoj priči.

„Moj život zaista podseća na bajku“, nastavlja ona. „Stalno mi se smenjuju lepi i ružni događaji. Možda se baš i ne srećem sa aždajama, vešticama i sličnim nemanima, ali košmara ipak nisam pošteđena. Svako moje napuštanje ovog stana suočava me sa podozrivim pogledima prolaznika, koji najčešće i ne pokušavaju da uspostave kontakt sa mnom i pitaju me šta ih interesuje, već moja pojava i danas (kao i pre par decenija, kada sam bila dete) ostaje nerazrešena misterija. A gde imamo misterije, nego u bajkama? Možda njima moja različitost deluje strašno, ali ja to isto mogu reći i za njih. Naročito, tokom jeseni, dok trčkarajući po onim barama i ne primete koliko blata pokupe u toj opštoj žurbi. Da li im za nešto treba? Ne bih rekla. Mislim da se pre radi o tome da su sebi nametnuli premnogo obaveza, pa kako ne stižu da ih realizuju, vremenom im sve drugo postaje nevažno, npr. da li će se uprljati. A kad bi se tako nešto meni desilo, svi bi se (oni) pitali: šta sam uopšte i tražila napolju? Kao da treba da uvek ostajem u svojoj ‘zoni komfora’- u stanu, na zastakljenom balkonu, sklonjena od kiše, hladnoće, blata – valjda to nije za mene. Pa naravno da nije. Ali nije ni za njih. Iskreno ne verujem da iko od njih (koji mi dele savete KAKO TO NIJE ZA MENE) voli da kisne, smrzava se i/ili upada u blato. Verovatno ne. Mada ekstremi uvek postoje (njih ovom prilikom izuzimam)! Zašto onda samo ja treba da budem pošteđena toga? Pa setila sam se – oni verovatno misle da ja živim pod staklenim zvonom!

Svesna da sam celog života bila zaštićena od mnogih neprijatnosti koje veliki broj obaveza povlači za sobom, pomalo ih i razumem. Moja zastakljena terasa, polukružnog oblika, nekome stvarno može ličiti na zvono. Ali ja se u njemu ne nalazim dobrovoljno – zatvorio me je moj hendikep! Ja sam mu potlačena! Ali kako ON uopšte može nekoga da potlači? I sam je neko ko ne može da pravi izbore. Ograničen je vlastitim postojanjem. Gde god da krene, zaustavi se pred prvom preprekom – vidi da zgrada nema lift i odmah se vraća u stan. Samo mi nije jasno, kako se uvek baš njemu desi da naiđe na neku prepreku? Kao da je sve što on poželi, sakriveno ispod staklenog zvona. A možda je baš tako!

(…)

Tekst “Ko je ispod staklenog zvona?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.