Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Sara Đurđević (Blog o socijalnom uključivanju)

Koliko ima studenata sa hendikepom koji su uključeni u proces visokog obrazovanja? Zašto ih je malo i koliko njih uopšte završi studije? U kojoj meri su fakulteti pristupačni osobama sa hendikepom? Koliko su afirmativne mere, čija svrha je da podspeše upis osetljivih društvenih grupa na fakultete, zaista delotvorne? Ovo su samo neka od pitanja na koja treba dati institucionalni odgovor sa rešenjima za unapređenje aktuelne situacije u visokom obrazovanju.

Pretpostavljam da mnogo vas očekuje da ovaj tekst obojim različitim brojkama i statistikom. Imam dovoljno izvora iz kojih bih mogla da priložim poražavajuće podatke koji se odnose na ovu temu. Međutim, mislim da nije važno koliko ima osoba sa hendikepom, niti koliko njih ima želju da studira, a nema priliku za to. Neću da se bavim ni podacima o tome koliko osoba živi u Beogradu i kojima su informacije dostupnije u odnosu na manje i nerazvijenije gradove, iako to jeste važan aspekt pristupačnosti.

Osoba nije statistički podatak. Ako stvarno želimo da razumemo neke drugačije živote i drugačije poteškoće, svaku osobu i svaku situaciju treba da gledamo izolovano, van statistike.

Šta se krije izvan statistike?

Svi želimo da izađemo iz stana, da koristimo gradski prevoz, da uđemo u poštu, da podignemo novac u banci, da kupimo hleb u pekari. Samo što ne razmišljamo o nepostojanju liftova, nestandardizovanim rampama, visokim ivičnjacima, loše parkiranim automobilima. Bar ne dok ne dobijemo dete, pa moramo da guramo kolica. Ili dok ne ostarimo. A najveći broj nas će doživeti starost. I bićemo slabi, teško ćemo se kretati, smetaće nam ivičnjaci, kamenčići na putu, automobili…

Svako od nas u nekom trenutku života susretne se sa određenim barijerama, koje nam onemogućavaju da vodimo svakodnevni život onako kako smo navikli. I zato je vreme da počnemo da kreiramo sigurno i pristupačno okruženje. Ne zbog osoba sa hendikepom. Zbog svih nas!

Bezinformacija kao deformacija

Nedavno sam upoznala Sanju. Kao što njeno ime nalaže, ona tokom svoje višesatne i višemesečne terapije u bolnici voli da mašta o visokim ciljevima. Nedavno je upisala osnovne akademske studije na Arhitektonskom fakultetu, kako bi naučila da konstruiše stepenice za dosezanje tih visokih ciljeva. Na jednoj od terapija, drugarica iz bolnice ju je pitala zbog čega nije upisala fakultet po afirmativnim merama.

Sanja inače ima cističnu fibrozu, ali to nije važno. Važno je da nije znala za postojanje afirmativnih mera, koje podrazumevaju posebne uslove upisa na fakultet, kao mehanizam podrške za uključivanje osoba sa hendikepom u visoko obrazovanje.. Drugi put ću pisati o afirmativnim merama i njihovim nedostacima. Sada naglašavam da Sanja i još mnogo drugih Sanja nikada nisu čule za mere koje treba da im obezbede ravnopravnije učešće u obrazovanju.  Shodno tome, postavlja se pitanje čija je dužnost da obavesti učenike srednje škole o mogućnostima i uslovima upisa na fakultet?

Glava prosečnih srednjoškolaca i srednjoškolki

Pitanje je jednostavno. Gde prosečan srednjoškolac/ka može da čuje informacije o afirmativnim merama? U bolnici, od drugova ili drugarica koji su već koristili afirmativne mere, na fakultetu – ali samo ako pita ili ima vidljiv hendikep, a osoblje fakulteta bude dovoljno senzibilisano da se seti da pomene: „Znaš šta, postoje afirmativne mere. Ti ne moraš da ih koristiš, ali ne bi bilo loše da se informišeš i na osnovu dobijenih informacija doneseš odluku da li ti mogu biti korisne ili ne.“

U redu, postoje i sajtovi fakulteta, postoji Centar za studente sa hendikepom pri Univerzitetu u Beogradu. Ali, setivši se sebe kao srednjoškolke, mogu da kažem da sam bila toliko sluđena, da nikada nisam ušla na sajt ni jednog univerziteta da pogledam koje su mi sve opcije (pritom sam bila zainteresovanija i uključenija u vanškolske aktivnosti od devedeset odsto mojih vršnjaka). Odluku o tome šta želim da studiram donela sam po nekom intuitivnom nahođenju. A ta intuicija se menjala na svake tri nedelje. U prevodu: prosečan/na srednjoškolac/ka ne „kopa“ po internetu da pronađe informacije. On(a) želi da mu/joj budu „servirane na tacni“. Zvuči kako zvuči, ali tako je. I mi smo ti koji treba da pronađemo put do te tacne.

Institucije kao važan izvor podrške

Mene je postojanju afirmativnih mera obavestila doktorka, kod koje sam jednom u par meseci išla na kontrolu sluha. Uočivši ponavljanje obrasca na određen broj sličnih slučajeva sa strane, shvatam da domovi zdravlja i druge zdravstvene institucije predstavljaju važan izvor informacija. U ovim ustanovama najviše vremena provode osobe koje imaju hronična oboljenja ili hendikep koji podrazumeva stalne kontrole zdravstvenog stanja. Zato ih treba iskoristiti kao resurs za informisanje: od postavljanje plakata o relevantnim temama na vidljivim mestima, preko informisanja i obuke doktora/ki u postupanju sa mladima pri kraju srednjoškolskog obrazovanja, do konsultacija u savetovalištima za mlade koji već postoje pri domovima zdravlja.

Ipak, ne treba zaboraviti da su srednje škole glavni izvor informisanja o mogućnostima za studiranje za prosečnog/nu tinejdžera/ku. Kad kažem škole, mislim na psihološko-pedagoške službe, u okviru kojih mogu da urade profesionalnu orijentaciju. Mislim na razredne starešine, koje su u najvećem broju slučajeva upućene u to da li neko od njihovih učenika ima određenu vrstu hendikepa. Mislim i na promocije fakulteta i studijskih programa u školama, pri kojima treba da se odvoji bar neko vreme za pružanje informacija o postojećim afirmativnim merama. Pa čak i ako ta osoba kojoj su informacije potrebne nije bila prisutna, preneće joj drug ili drugarica koji su bili na promociji.

Postoji još milion načina i različitih aktivnosti koje mogu da se sprovedu u procesu informisanja, ali ono što je važno jeste da različite institucije sarađuju i da se posvete ovoj temi. A treba imati na umu da je informisanje samo prvi korak.

Blizu srcu, ali daleko od rampe

Da li se sećate Sanjine drugarice sa početka teksta? Njeno ime je Mina i ona se kreće pomoću kolica. Kada je otišla na željeni fakultet da se informiše o uslovima upisa, osetila je veliko olakšanje, zbog postojanja rampe na ulazu u ustanovu. Igrom slučaja, to je baš onaj fakultet na kojem sam ja studirala – Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (u daljem tekstu: FASPER). Međutim, ono što je Mina previdela jeste da predavanja nisu na prizemlju, a fakultet nema rampu do drugih spratova, niti lift, što predstavlja najveći problem tokom njenih studija. Svaka priprema za predavanje podrazumeva njen dolazak do fakuleta par sati ranije, kako bi mogla da pronađe osobu koja će joj pomoći da se popne na sprat gde se nalazi slušaonica u kojoj se održavaju predavanja ili vežbe. Nekada se desi da niko ne može ili ne želi da joj pomogne. A nekada odluči da ni ne pokušava, jer joj to narušava samostalnost i nezavisnost.

FASPER je smešten u staroj zgradi koja je pod zaštitom države, zbog čega nije moguće ugraditi lift (bar su mi tako objasnili različiti ljudi iz različitih službi), iako imam informaciju da je zgrada Rektorata iz istih razloga zaštićena i nije moguće mnogo je menjati, ali je pre par godina sa spoljne strane ustanove izgrađen lift.  Zato smatram da je potrebno zalaganje i dovoljna zainteresovanost svih zaposlenih kako bi se ovaj problem rešio. Ipak, ne želim apsolutno to da tvrdim, jer nisam stručna za probleme sa postavljanjem liftova. Ali, ono što mogu da tvrdim je da FASPER nije jedini nepristupačni fakulet Univerziteta u Beogradu. To jest, ni jedan od fakuleta nije u postpunosti pristupačan studentima sa hendikepom.

Da se razumemo, ukoliko institucija ima rampu na ulazu, to ne znači da je pristupačna. Kao prvo, rampa mora da bude standardizovanih mera – čemu služi rampa ako je pod uglom od sedamdeset pet stepeni? Drugo, svi spratovi i sve prostorije u instituciji moraju da budu takvi da do njih može svaka osoba da dođe i uđe – koristeći rampu, lift, svejedno – ukoliko želimo da ona bude pristupačna.

Ali, to nije sve. Treba obezbediti natpise u hodnicima i u prostorijama, relevantna obaveštenja treba da budu na Brajevom pismu koje koriste slepe osobe, u svakoj sali treba da postoje induktivne petlje za podršku u slušanju osobama sa oštećenjem sluha. Ne samo da postoje, već i da budu u funkciji. Šta to znači?

Na početku mojih studija, pet dana sam pokušavala da pronađem osobu na fakultetu koja zna da upali induktivnu petlju. Kada sam je pronašla, shvatila sam da je procedura takva da svaki put pre predavanja moram da molim profesore da je upale i da pričaju na mikrofon, što oni ne rade baš uvek (mislim na pričanje ispred mikrofona), a najvažnije – slušaonica u kojoj sam najčešće imala predavanja ne poseduje induktivnu petlju. Onda sam odustala od te ideje. Ali odustala sam jer trud koji treba da ulažem i korist koju ću od toga imati nisu bili srazmerni. Meni induktivna petlja nije preko potrebna, a neko bez nje ne može da funkcioniše.

Ako mene pitate, pristupačnost u širem smislu znači prilagođavanje slušanja i polaganja ispita, omogućavanje studentima (sa hendikepom) da polažu ispite online, što prema statutu fakulteta nije moguće. Treba istaći da pojedini profesori nemaju izraženu toleranciju na neprisustvovanje nastavi, na polje različitosti potreba studenata za nabavljanje nastavnog materijala i slično. Svi smo svedoci društveno-ekonomskih i zdravstvenih izazova sa kojima se trenutno susrećemo, zbog kojih su mnogi prešli na rad od kuće, uz pomoć interneta i računara, a studenti i studentkinje prate nastavu online. Mislim da je to odlična prilika da se usvoje metode pohađanja nastave i polaganja ispita nekih drugih zemalja, koje već neko vreme imaju regulisan sistem studija na daljinu. To bi olakšalo studiranje svim studentima koji zbog zdravstvenih situacija, poslovnih obaveza, materijalnih i drugih uslova ne mogu da priušte odlaske, dolaske i višednevni boravak u drugom gradu i na samom fakultetu.

Ko je kriv, a ko je sudija?

Možda preterujem. Možda ne mogu svi da se bave svim temama i možda predstavnici institucija koje sam pomenula imaju isuviše problema i posla da bi se bavili pristupačnošću obrazovanja osobama sa hendikepom. Ne želim da prihvatim to kao relevantan izgovor, iako mi je jasno i gde živim i kakvi su uslovi u zemlji u kojoj živim. Ovo su mali sistemi koje treba da unapređujemo, i kada ih uredimo – imaćemo sređeno školstvo (bar visoko obrazovanje). Jer kada urediš sistem koji se tiče najranjivijih, popunio si sve rupe i zakrpe.

Verujem da je razvoj moguć i potrebna mi je podrška svih vas. Naravno da sama ne mogu da promenim svet. Davno sam prestala da verujem u to. Ali mogu da promenim ono malo polje mog delovanja. I svako od nas to može da uradi. A onda, od mnogo kapi vode možemo kreirati jedan nezavisni, podržavajući okean.

Napomena: sve napisano u tekstu predstavlja moja mišljenja i stavove, koji nemaju veze sa institucijom u kojoj radim i koja ne snosi nikakvu odgovornost za njih.

***

Ovaj tekst nastao je povodom Nacionalnog dana davanja, koji je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo. Koaliciju za dobročinstvo predvodi Fondacija „Ana i Vlade Divac”, a ostali članovi su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART Kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije. Tekst je nastao na inicijativu i uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije u okviru projekta „Podrška socijalnom uključivanju u Republici Srbiji”, koji se realizuje uz podršku Vlade Švajcarske.

Tekstom su obuhvaćeni mišljenja i stavovi autorke, koji ne odražavaju nužno stavove pomenutih organizacija i institucija.

Kraća verzija teksta „Koliko je visoko visoko obrazovanje?” Sare Đurđević objavljena je u časopisu NIN (broj 3.638 od 17.9.2020).

———-

Tekst „Koliko je visoko visoko obrazovanje?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Sare Đurđević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.