Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Adrian ima sedam godina i sa radošću boravi u Dnevnom centru

U Dnevnom centru za decu i roditelje u Temerinu organizuju se radionice, od onih za zabavu i igru do onih na kojima se usvajaju nove veštine – radno-okupacione, edukativne, a logoped i fizijatar vode vežbe za otklanjanje telesnih i poteškoće u govoru u što ranijem uzrastu.

Adrian ima sedam godina i ne ide u školu. Sa Izabelom, jednom od članica vrednog tima Dnevnog centra za decu i roditelje, dva puta sedmično plavokosi mališan sa radošću boji drvenim bojicama. Zanimljive su mu slikovnice iz kojih, polako, slovo po slovo, uči azbuku. Nespretno, ali sa puno truda, povlači linije za štampano slovo „A” kako bi napisao reč “alma” (jabuka na mađarskom).

Za to vreme njegova mama Ester Drahoš spokojno može da završi sve ono što ne postiže dok brine o jedincu.

– Znam da je ovde na sigurnom, da se sa njim lepo radi, pa ja mogu da završim ono što ne stignem dok sam sa njim. Ponekad ostanem i ja u „ školici”. Malo se ispričam sa drugim roditeljima i vaspitačima. Ono što mi je najvažnije je to da Adrian voli da dolazi ovde. Nekad mi je teško da ga izvedem jer želi da ostane da se igra sa igračkama koje nema kod kuće, kaže mama Ester i dodaje da dok je išao u vrtić vaspitačice su se tamo žalile da je bio agresivan. – Ovde ide duže od godinu dana, i nikada nije bio takav. Možda jer se Izabela i druge vaspitačice posvete samo njemu. Niko ga ne zadirkuje, dodaje sitna žena i predana majka, uz napomenu da ona ne radi, a da suprugova plata jedva podmiruje osnovne životne potrebe skromne tročlane porodice. Značajan deo kućnog budžeta odvajaju za lečenje malog Adriana.

U Dnevnom centru se radi na srpskom i mađarskom jeziku, a uči se i engleski

Dnevni centar u Temerinu postoji desetak godina, ali od kada su se septembra 2012. uselili u ušuškanu i veselim bojama okrečenu kućicu u Ulicu Pap Pavla omiljena je adresa je za oko 60 mališana sa smetnjama u razvoju. U „Školicu”, kako Centar iz milošte nazivaju i korisnici i zaposleni, u prvoj kući na uglu dugačke ulice, međutim, sa radošću dolaze i deca iz opšte populacije.

– Druže se, vežbaju, uče. Aktivno provode vreme sa našim vaspitačima. Sve ove godine primenjujemo princip da je svako od nas poseban, pa zato svakom detetu pristupamo individualno, pratimo njegova interesovanja i senzibilitet, kaže Biljana Maričić, autorka i koordinator projekta Dnevnog centra.

Organizuju se različite radionice, od onih za zabavu i igru do onih na kojima se usvajaju nove veštine, radno-okupacione, edukativne, za podsticanje socijalne integracije. Logoped i fizijatar vode vežbe za otklanjanje telesnih i poteškoće u govoru, u što ranijem uzrastu dece. Najmlađi polaznik ima samo godinu i po dana.

Programi su osmišljeni tako da zaokupe pažnju korisnika i da vaspitačima pričinjavaju radost u sprovođenju

Razdraganoj i prijatnoj atmosferi svakako doprinosi mali, ali dobro odabran tim vaspitača. U okviru projekta „Unapređenje prava, zapošljavanja i životnih uslova interno raseljenih lica u Srbiji” iz 2012. godine, kroz uspostavljanje lokalnih socijalnih usluga posao su našle osobe iz ovih grupa: samohrane majke, izbegla i raseljena lica i  osobe sa invaliditetom. Članice tima su Danica Drljača, Olivera Popov Simetić, Izabela Majoroš, Marina Bojić – logoped, Valentina Vukadinović, Sonja Kljajić. Ne bez ponosa gospođa Biljana Maričić kaže da bolji tim nikada nije mogla da izabere.

– U prvo vreme finansirani smo od strane donatora, a vremenom je Centar dospeo na deo iz opštinskog budžeta. Mada, to su više nego skromna sredstva. Svi programi su besplatni, jedino roditelji simbolično daju po 100 dinara, pojašnjava ona.

Dnevni centar je otvoren 365 dana u godini i osim dece iz Temerina dolaze mališani iz Siriga i Bačkog Jarka. Među omiljenim radionicama su one na kojima se mese perece i kiflice, ali i peva, glumi, spremaju predstave.

Enterijer je uređen predmetima koje su pravili sami korisnici

Kako kaže gospođa Maričić, brzo su postali prepoznatljivi u lokalnoj zajednici.

– Koristili smo svaku priliku da izađemo iz četiri zida. Da budemo deo manifestacija. Naše rukotvorine predstavljamo na sajmovima, naši korisnici su deo programa raznih svečanosti. Trudimo se da prikažemo ono što oni mogu da urade. Uvek smo nasmejani i vedri. I to je onda inkluzija na delu, ponosno kaže ona.

Dva puta godišnje održavaju se susreti sa kolegama i korisnicima iz Dnevnog centra u Morahalomu, u Mađarskoj. Na obostranu žalost, zajednički projekti koje su želeli da sprovedu nisu mogli da realizuju, jer naša zemlja još nije članica EU.

U planu im je zato da u Temerinu u budućnosti pokrenu radionice podrške roditeljima kako bi ih osnažili i naučili veštinama za što uspešnije roditeljstvo kada u porodicu stigne mališan sa smetnjama u razvoju.