Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Tekst je napisan iz perspektive motoričkog hendikepa, i izražava lične stavove, a ne stavove svih osoba sa hendikepom. Naravno, svako ima slobodu da se u njemu pronađe.

Oduvek su mi izuzetno važne bile pozorišne predstave, izložbe, koncerti i druga kulturna dešavanja. Odrasla sam u mestu gde mesta za razrastanje u tom smislu nije bilo. Grad je suviše mali da bi u njemu gostovala neka važna izložba, pozorišne predstave su bile više amaterske, koncerti klasične muzike – nezamislivi. Ako biste pronašli rok svirku u takvom okruženju, to je bila čista sreća, a da ne govorim o nečemu ozbiljnijem kad je o kulturnim dešavanjima reč.

Po dolasku u Beograd na studije imala sam prilike da budem okružena kulturnim dešavanjima, jer ovde se svakog dana nešto na tom polju dešava. Prisustvovala sam ostvarenju svog sna, svakog dana sam prolazila pored Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta. Sve je bilo tu, na dohvat ruke. A ipak, ni u jednu od tih zgrada nisam ušla pune dve godine (da ne računamo to što je Narodni muzej tada, kao i sada bio zatvoren). Nijedno kulturno dešavanje nisam samostalno posetila. Zašto?

Zato što sam bila student sa hendikepom. Tek sam naučila da hodam pomoću štaka, bojala sam se zvukova saobraćaja, otvorenog prostora, nisam znala gde su moje granice, ni koliko mogu. Išla sam na fakultet organizovanim prevozom. Te prve dve godine studija, ja sam samo čitala, i uglavnom, okupljala ljude na sedeljkama u sobi studentskog doma. Ako je bilo nekih kulturnih dešavanja išla sam sa nekim od prijatelja. I, upravo tu počinje priča o kulturi, koju, kada imate hendikep, teže možete dosegnuti.

Zašto su kulturna dešavanja tako malo dostupna osobama sa hendikepom?

Da, imamo internet, live streaming, youtube, sve je dostupno na društvenim mrežama. Možete virtuelno obići najveće svetske muzeje, može vam prijatelj nešto fotografisati pa poslati i odavde iz naše lepe Srbije, sa neke izložbe.Ako imate računar i internet, hendikep vam uopšte nije prepreka. Možete svašta da pretražite i saznate, samo veoma retko imate priliku da zapravo odete, vidite i osetite sve to – uživo.

Preko interneta možete da nazrete širinu koju ima svet, da zaronite u tu dubinu dešavanja, da pratite ovo i ono, da znate gde ima dobra predstava, da pogledate odličan film skinut sa torenta. U tome se ne razlikujete od osobe bez hendikepa koja uživa u kulturnim dešavanjima. Razlika se oseti onda kada poželite da izađete napolje i posetite nešto od toga uživo i to – samostalno.

Dakle, kulturna dešavanja osobama sa hendikepom jesu dostupna, ali na redukovan način.

Pravo na kulturno obrazovanje sam nazivala i nazivam jednim od osnovnih ljudskih prava. Naravno, ne uživa svako u koncertu klasične muzike, ili u predstavi ili u izložbi, i ne treba tako da bude, lepo je što smo svi različiti.

Ipak, posećivanje filmskih projekcija, predstava i izložbi, za nekoga ko to zaista voli celim svojim bićem, rekla bih, ravno je udisanju vazduha. Dakle, i za mene lično, pravo na kulturu ravno je pravu da intelektualno dišem, jednako me bole pluća kada toga nema, i jednako mi je teško da opstanem prihvatajući redukciju koju nosi neprilagođenost svih tih dešavanja i institucija osobama sa hendikepom. Neko domišljat bi sada rekao da se u to može ubrojati činjenica da prosečna osoba, sa i bez hendikepa, najčešće nema para da poseti neku predstavu. Pa, šta da vam kažem, kad imate hendikep, to je samo još jedna stvar na listi prepreka, i nije najbitnija.

Novac ćete naći, i to znate, mada uglavnom ne znate kako jer ga kao student sa hendikepom najčešće trošite na ekstra troškove (poput plaćanja taksija). Glavno pitanje je kako ćete otići na tu predstavu/ izložbu/ koncert, dakle, kako ćete fizički preći od mesta gde ste sada, u svojoj sobi na primer, do stolice u dvorani pozorišta. Nije jedostavno.

„Bahantkinje“ kao okidač

Sećam se da sam na drugoj godini studija, čitavo to vreme, dakle okruglo godinu dana posvetila rešavanju pitanja odlaska na neku predstavu u Narodnom pozorištu. Tada je to bilo ravno nekakvoj ozbiljnoj, tajnoj, dubokoj i zamršenoj operaciji jer sama nisam mogla da odem, a ljudi sa kojima sam se družila nisu shvatali koliko mi je zapravo važno da tako nešto osetim.

Jer, gledanje predstave je neka vrsta neverovatnog kulturnog, emocionalnog, duhovnog, egzistencijalnog uzdizanja. Osećate kako se razgranavate, kako postojite u tom trenutku, kako se svet rastvara i postaje proziran, kristalno jasan. Osećate neopisivo čisto zadovoljstvo jer ste na neki način, produženi deo jednog umetničkog dela, živog, koje se upravo sada, na sceni pred vama odigrava.

Prva godina studija bila je navikavanje na Beograd, na fakultet, na obaveze, stres oko polaganja ispita. Druga godina je zato bila neka vrsta inicijacije, saznanja da ako budem nastavila da čekam nekog da krene sa mnom u pozorište nikad i neću otići. Ljude oko mene naprosto nije bilo dovoljno briga, jer to je bilo nešto što je njima dostupno, i nisu shvatali perspektivu uskraćenosti iz koje ja to gledam. Bojala sam se da sama putujem gradskim prevozom, bojala sam se otovrenog prostora, i to ne obično, već onako kako biste se bojali, recimo, giljotine, dakle smrtno, ali se negde morao napraviti rez. Kontempliranje o uskraćenosti, strahu, nepravdi i pravu na kulturu, presekla sam tek na početku treće godine studija.

Prosto sam, naizgled lako, tokom jednog popodneva ustala, obukla se, i otišla na predstavu koju sam čitavu godinu želela da gledam jer sam to delo čitala na fakultetu – Euripidove „Bahantkinje“. To je bio moj okidač, momenat kad sam rekla – dosta je, idemo!

(…)

Tekst “Kulturna dešavanja, hendikep i „Bahantkinje“” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.