Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Moda sigurno nije najvažnija kockica u mozaiku jednakih mogućnosti, ali činjenica je da svako od nas voli da se obuče po svom ukusu i da se u onome što nosi oseća prijatno. Upravo iz tih razloga je Hajdi Mekenzi iz Kentakija svojevremeno došla na ideju da pokrene modnu liniju za osobe sa invaliditetom ALTER UR EGO.

Hajdi je 2007. doživela saobraćajnu nesreću posle koje je postala osoba sa paraplegijom. Nekoliko godina kasnije je izabrana za Mis Kentakija u kolicima, što joj je otvorilo mnoga vrata… koja su naravno bila pristupačna. Kao zastupnica korisnika kolica, putovala je zemljom pričajući o svom životu, a na takmičenju za Mis Amerike u kolicima joj se prvi put pružila prilika da provodi više vremena sa drugim korisnicama kolica. Tada je shvatila da sve pokušavaju da izađu na kraj sa sličnim izazovima kada treba da pronađu modernu, funkcionalnu odeću.

S obzirom da je oduvek volela modu, odlučila je da napravi sopstvenu modnu liniju dizajniranu za osobe koje sede. Recimo, detalj koji prilično pomaže su džepovi na butinama da lakše dođete do svog telefona, ključeva ili bilo čega drugog što ne želite da vam ispada iz krila ili visok struk, tako da se ništa ne vidi kada se savijete.

Kaže da bi pre svega želela da je moda uopšte inkluzivna i da se model u kolicima prošeta pistom, a da se na to ne gleda kao na neki inspirativan momenat, već kao na svaki sastavni deo revije. Nada se da će joj se neko od poznatih dizajnera pridružiti i da će kreirati više opcija odeće za ljude sa telesnim invaliditetom. Planira da dizajnira potpuno prilagođenu liniju odeće u kojoj će biti košulje, kratke pantalone, jakne, haljine, suknje, odela, cipele i sportska odeća, a njen tim radi i na proširivanju linije džinsa za decu, tinejdžere i one sa većim konfekcijskim brojem.

Potpuno razumem o čemu Hajdi govori i odakle inspiracija da se pokrene ovakva ideja. Korisnica sam invalidskih kolica od 13. godine. Pronaći pantalone u kojima ne izgledam kao Tom Sojer kada krene na pecanje i u kojima mi je udobno skoro da je nemoguća misija u Beogradu. Kao da je neko iz robe koja se prodaje u Srbiji precrtao kategoriju (u mom slučaju) visokih i vitkih ženskih osoba ili jednostavno osoba koje nisu po standardima koje je neko nekada odredio. Biti pored toga i korisnica invalidskih kolica dodatno komplikuje kupovinu.

Često zbog vrste invaliditeta ne mogu da obučem/obujem ono što se nalazi u našim prodavnicama niti želim da budem uniformisana samo zato što je to u trendu, a kod nas se lako potpada pod uticaj kreatora modne politike. Ako se nose cipele sa platformom – teško ćete naći ravnu obuću u prodavnicama. Ako se nose tesne majice ili pantalone – nema drugačijih modela u ponudi. Ako je moderan plitak struk – dubljih pantalona nema ni za lek.

(…)

Tekst “Kupovina – uživanje ili nemoguća misija” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.