Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Emanuela Stanković (Blog o socijalnom uključivanju)

Davno je to bilo, u staro, pa možda i prastaro vreme, kad se na zemlji pojavi neka opaka bolest, koji su jedni zvali čuma a drugi kolera. Ta bolest je usmrtila velik broj dece. I eto, u to doba pojavila se na zemlji naša tetkica Bibija.  Odakle je ona došla, niko nam nije znao reći. Možda je i sa neba sišla,  možda je i sam Bog poslao da pomogne sirotome romskom narodu i da spase njegovu dečicu od smrti. Zato je ona bila čudotvorna, zato što je hodajući po svijetu počinila mnoga čuda, mi Romi verujemo da je u nju sam Bog poslao na zemlju.

Dana kada je Bibija sišla na zemlju, padala je kiša. I ona i njena dva jagnjeta, koja su išla za njom veoma su ozebli, pa je Bibija zakucala na vrata nekog seoskog domaćina. Kucala je ona dugo na ta, ali i mnoga druga vrata. Niko nije hteo da joj otvori.

Sirota starica je već bila došla do kraja sela. I ona i njeni jagnjići su bili gladni i promrzli. Gledajući tako u tamu, starica je razmišljala koliko li je daleko susedno selo. U jednom trenutku, na nekom brežuljku, primetila je nekoliko usamljenih kuća. Pođe prema njima da tamo pokuša sreću.
Kad je došla do samih kuća videla je da to nisu bile obične seoske kuće, nego  rupe iskopane rupe prekrivene krorovinom. Ne ustežući se ni malo, ona zakuca na prva vrata. Iz kuće se prvo začu dječji plač, pa ženski glas i naposletku muški.  Zatim se vrata otvoriše, iz kuće pokulja najprie dim pa se zatim  pomoli muška glava:

,,Ko si ti što tako lupaš na moja vrata? “

,, Ja sam Tetkica sirota stara žena, sa svoja dva jagnjeta. Putujemo celog dana pa bih htela da se malo odmorim.”

,,Uđite,  iako imam samo jednu sobu u koju jedva stanemo moja žena , šestoro dece i ja. Uđite i dobro mi došli.”

I uđoše u romsku zemunicu Tetkica sa svoja dva jagnjeta.  Unutra je bilo veoma tijesno. U sredini je tinjao stari panj. Okolo ognjišta je na slami ležalo šestoro dece, sva ispod deset godina starosti. I svo šestoro dece je bilo bolesno od iste bolesti, koja je već dugo harala po selu. U jednom uglu ležala je na senu koza, a u drugome je bio prazan sanduk za brašno. Osim nekoliko kora hleba ništa nije u kući bilo toga dana za jelo.

Videći koliko je Tetkica ozebla i sažalivši se na njene životinjice,  domaćin je hteo da dva bolesna djeteta odmakne od vatre i da tako napravi gostima mesta. Ali Tetkica to nije dozvolila, nego je sela na slamu u jedan prazan ugao i sa svojim jaganjcima podelila koru kruha, koju joj je od sveg srca ponudio ovaj dobar domaćin. Tako su svi zaspali.

Pred zoru, kroz san,  domaćin je začuo nekakvu buku. Otvori oči i pogleda, a ono Tetkica tek što nije otvorila vrata sa svojim jaganjcima da izađe iz sobe.

,,Što žuriš ženo, kuda ćeš još je mrak. Sedi još malo, zagrej se.”

’’Hvala ti dobri čoveče. Ti nama toliko, a tebi Bog hiljadu i hiljadu puta više.  Ali ja moram da idem.’’

,,Pa ko si ti ženo, što sa jaganjcima po ovome vremenu po svetu ideš?’’

(…)

Tekst “Legenda o Tetkici-Bibiji” Emanuele Stanković u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.