Vlada Republike Srbije
Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)
Za Ronald McDonald House sam prvi put čula 1992. godine kada sam zbog izuzetno retke bolesti i iznenadne progresije sa roditeljima otputovala u Filadelfiju. Nije bilo potrebe da ležim u bolnici, ali smo znali da ćemo ostati duže, tako da nam je smeštaj, logično, bio jedna od većih briga.
Prvi Ronald McDonald House je otvoren 1974. godine upravo u Filadelfiji, pošto se u ovom gradu nalazi mnogo bolnica i na lečenje dolaze ljudi iz celoga sveta. Upravo u toj kući smo tada i još nekoliko puta kasnije bili smešteni, ali tek pošto nam je asistentkinja mog doktora rezervisala sobu. Rezervaciju može da napravi isključivo bolnica i ostajete samo onoliko koliko to zdravstveno stanje deteta zahteva. Nema varanja, pošto su sa doktorima konstantno u kontaktu. Ako dete mora da leži u bolnici, roditelji sa ostatkom porodice sve to vreme mogu da borave u kući (čak i po nekoliko meseci, godinu dana…).
Naravno, svaka porodica ima svoju sobu, ali je ideja da se međusobno što više druže. Zato postoji nekoliko dnevnih boravaka, sa televizorima, igračkama i penjalicama za decu, kao i ogromna trpezarija i kuhinja sa nekoliko šporeta i velikih frižidera i zamrzivača gde svako ima svoju korpu za hranu, ali gde se nalaze i zajedničke namirnice koje donatori svakodnevno donose. Svako poslepodne dolaze predstavnici nekog restorana/picerije sa hranom ili grupa volontera iz crkve, grupa prijatelja, komšija, studenata koja sprema večeru za sve (stanare, zaposlene, volontere).
Volonteri dolaze i tokom dana kako bi obavljali različite poslove: čuvaju decu, animiraju ih, prevoze stanare do bolnice ili prodavnice, pomažu novim stanarima da se snađu.
Ove kuće širom Amerike i šire, funkcionišu uz svakodnevnu podršku brojnih donatora i cele zajednice. Poenta je da porodica u teškim momentima bude na okupu po vrlo pristupačnoj ceni zato što su jače kada su zajedno, što pomaže u procesu oporavka, roditelji lakše komuniciraju sa stručnjacima koji im leče dete, a umesto na kućne i druge svakodnevne poslove, mogu se fokusirati na zdravlje deteta.
Kod nas postoji svega nekoliko zaista dragocenih Roditeljskih kuća, ali samo za decu obolelu od kancera i njihove porodice. Potrebno ih je još i to bez ograničenja na dijagnoze. Ima mnogo bolesti zbog kojih je neophodna pomoć lekara, ali ne i ležanje u bolnici. Potreba uvek ima, ljudi su u teškoj finansijskoj situaciji, bolest ne bira, a sudeći po građevinama koje niču oko nas, uslovi postoje.
Kada sam kasnije kao punoletna morala da otputujem u Filadelfiju na operaciju nastala je panika, ali je asistentkinja mog doktora ponovo imala rešenje – organizacija Hosts for Hospitals u američkim porodicama pronalazi besplatan smeštaj ljudima koji iz drugih gradova ili zemalja dolaze u Filadelfiju kod lekara. Tako smo mama i ja bile smeštene u stanu jednog bračnog para. Prethodno sam se sa osnivačem ove organizacije detaljno dogovorila o tome šta mi je sve potrebno da bi mi prostor bio pristupačan i da bismo mogle da funkcionišemo.
Ovu varijantu smo obe prihvatile oprezno, ali su nas naši domaćini gostoprimstvom i otvorenošću brzo razoružali. Iako im to nije bila obaveza, svako veče bi, pre nego što sednu za trpezarijski sto, pitali da li želimo da im se pridružimo, a naročito su na tome insistirali kada bi im dolazile ćerka i unuka.
Mi smo im bili sedmi gosti za godinu dana. Žive sami, po ceo dan rade, imaju dve sobe koje ne koriste i zadovoljstvo im je da na ovaj način pomažu ljudima.
Sigurna sam da i kod nas ima ljudi koji imaju sobu viška i da bi ova ideja mogla da zaživi, ali je neophodno da neka uticajna i ozbiljna organizacija pokrene akciju, da se kroz kampanje i druge načine objasni koliko ovaj vid podrške znači onima koji moraju zbog bolesti da dođu u drugi grad, a nemaju gde da se smeste. Naravno, potrebno je i vreme i podizanje svesti.
(…)
Tekst “Logika u praksi” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar