Majka : Inkluzija

Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Nisam štedela nikad moju majku dok je bila živa: očekivala sam sve od nje i ona je živela za mene. Bila sam razmažena i gruba. Inače nisam takva nikad , ni tada ni sada, ni sa drugima, samo sa njom. Jer sam to sebi mogla da dozvolim: a ona je često povredjena govorila kao sama sebi u brk: neka, dok sam ja tu može ti se tako, jer kad mene više ne bude bilo, niko te neće slušati kao ja. Smrznem se na te reči, danas, jer sada kad nje više nema, znam da je apsoultno tako. Neverovatan gubitak, surov grozan i nepredvidljiv i nepravedan: niko me nikad neće voleti kao što me je ona volela, ne zato sto sam lepa i pametna već samo zato što sam njena. Volela je mene takvu kakva jesam, vodila je brigu o meni, o mom telu i životu bez pitanja, bez pogovora sa punom odgovornošću i strašću. Volela me je više od sebe. Deluje ludo al je zapravo to normalno, sada znam.

I pričala mi je kako je i ona isto bila gruba prema njenoj majci koja je tako sve za nju radila bez pitanja i pogovora: iako joj to niko nije ni trazio ni uzvraćao.

I ja sada mojoj ćerki i na momente kad je čujem i vidim kako besni na mene, setim se majčinih reči, bez obzira na svu nepravdu i bes i feminizam koji osećam: znam da sam joj ja jedina šansa da oseti tu bezrezervnu glupu fantastičnu ljubav koju će posle preneti kome bude želela. Samo onaj koji je bio služen zna kako da služi.

Ali ja sam bila u psihoanalizi, ja sam feministkinja, ja sam aktivistkinja, ja sam čitala knjige i znam da neke stvari mogu da se menjaju, moraju: odnos majke i ćerke pre svega. Taj odnos je vekovima jedan mizogin primalni odnos u patrjarhalnom društvu. Žene su uvek bile upućene da se medjusobno bore bez obzira na ljubav i tesne veze koje su ih često spajale. A majke su preko ćerki prenosile duplom porukom kontradiktorna znanja: ljubavi i moći, solidarnosti i surevnjivosti. Vrlo je sve to komplikovano i podsvesno, knjigu sam napisala o tome, kad je moja majka umrla. I još uvek nisam sigurna da sam sve shvatila rekla, jer svaki slučaj je različit ali matrica je vrlo slična.

Juče sam mojoj drugarici italijanki koja se žalila na matricu sa svojom ćerkom rekla: možeš da promeniš, promeni sebe dok si još živa, daj joj ali joj i uskrati, kaži, pokaži šta joj daješ, imaš još vremena i šanse da promenite odnos da uživate u njemu. Ja s mojom majkom nisam jer ona nije znala da to može da se menja a ja nisam znala kako.

Znam samo da je govorila uvek: moja ćerka ne igra mnogo oko mene ali kad mi stvarno nešto zatreba uvek je tu, znači znala je i koliko je bolno volim i kako će mi nedostajati. Kao danas i vrlo često, kad je sanjam i kad mi se vraća uvek u mojim godinama, koje god da su, to jest sa mnom stari i ja je se sećam kako je starila dok sam ja odrastala. Ali u snovima, možda je tako uvek, možda je tako najbolje za sve. Ali ipak, kažem možemo mi to i bolje!

Ovo je početak moje knjige Matrimonium koju sam napisala povodom smrti moje majke 1999: jednogodišnji dnevnik o gubitku i kako ga preživeti.

MATRIMONIUM, Feministička 94, Beograd, 2000

Za moju majku koja se pretvorila u muvu

Patrimonium znači nasleđe, Matrimonium znači brak: kad mi umre otac ostaviće mi nasleđe, štagod da je, kuća, ili vreća govana. Patrimonium u patrijarhalnom društvu označava novac, nasledstvo. Kad umre moja majka, ona će mi ostaviti Matrimonium: u patrijarhalnom društvu to znači brak. Drugo značenje te reči je igra karata.

Dakle, moja majka umire, umreće kad-tad, možda noćas, možda za godinu dve: svakog dana plačem, dok izlazim iz bolnice, misleći o tome kako je brinula o meni, o mom bebećem telu, o tome kako ja brinem o njenom malom starom telu, plačući i povraćajući zbog prejakih emocija, zbog njene predivne lobanje, koju konačno vidim sličnu mojoj. Zato što sam shvatila koliko smo slične i jedinstvene i kako ću, kad je izgubim, biti sama. Nikad ranije nisam bila svesna da nisam sama.

Moja majka će me ostaviti samu sa Matrimoniumom. Zbog te vrste samoće, tog straha da pređem ulicu ne držeći je za ruku, dok sam prelazila ulicu ispred bolnice skoro me je ubio tramvaj. Nikome drugom i nije stalo do mog golog života. Svako drugi ko me voli, voli nešto u meni, ne samo mene i moj go život, kao što ona voli mene i sada ja nju. Mi se ne slažemo, nikad i nismo, i nikad i nećemo… O, samo se nadam da će prevladati ona staro dobro osećanje sukoba. Ali ne. Užasan potuljeni strah dok kao dete ispuštam njenu ruku rano ujutru u snu jer ne želim da ostanem sama: ostale žene su majke drugih ljudi, ona, to malo izumireće telo, to mršavo lice, nepokretne noge, iskrivljeni prsti dale su meni život i sada me ostavljaju. Da li ću biti jača, da li ću biti srećnija, da li ću se zaljubiti? Da li ću biti bolja majka, da li ću imati još dece? Neki kažu da se to dešava. Ali se i ovo sada dešava i to ne mora ni da se govori. Hodam ulicom izbegavajući da me ubiju nemarni neznanci i tramvaji, i pada mi na pamet: meni se upravo sada dešava. šta god bilo, usred sam. Moram da budem jaka, hrabra, niko od mojih prijatelja nema više živu majku, ja sam odrasla žena, moram da budem jaka zbog moje porodice… Međutim počinjem da plačem i da tražim apoteku da kupim neke sedative. Nikada ranije nisam uzimala tablete i plačim se da će me izmeniti, da će mi oduzeti opsesiju i ljubav prema majci, ne samo njen go život. Gledam u lica prolaznika. Da li oni nešto o tome znaju? Da li mogu da se brinu o meni? Da slučajno nešto ne kriju? Mlada majka upravo unosi u bolnicu dečaka koga je udario tramvaj, suze joj teku dok trči ludački kroz hodnike kao da je na točkovima. Krv curi a ja pratim taj trag, trag ka smrti, valjda.

Ulazim u šok sobu, tražim njene oči, želim ja njoj da budem taj slučajni prolaznik koji će joj pomoći, ali ona ne gleda ka meni, ne želi sa mnom da razmeni ni bol ni misli. Ima pametnija posla. Ona nešto zna što ja tek moram da naučim: kako da žali. Nikad u životu nisam bila na sahranama, u bolnicama ili na verskim obredima. Ne umem da se ponašam u situacijama života i smrti. Nikad nisam volela da se družim sa ljudima osim radi zabave, smeha, priče i pića. Možda upravo to i treba ovde da radimo u bolnici.

Moja majka traži od mene pivo: sestra kaže, jeste li lude, ali upravo to i jesmo, obe ludimo: hoćemo da pijemo pivo i da se družimo povodom njene smrti. Ako naiđe, biće nam lakše, ako je opet promaši, pivo joj neće smetati.

I tada ona kaže jednu od onih svojih rečenica: vodi računa o detetu, znaš kakva su deca, nikad ne miruju. Znam šta hoće da kaže, ja nikad nisam mirovala ali zapravo se nikad nisam ni pomakla. Uvek su me držale njene duple poruke i reči. Suštinski: ne idi. Nikad i nisam otišla iako nikad nisam ni bila tu. Ona je napravila ovaj nered u meni.

Moja psihoanalitičarka je rekla: tvoja majka je bila hladna majka i prebacila je na tebe svoje breme tajne i bola. Vrisnula sam na nju, nije tačno, nijedna majka nikad nije hladna zato što deca ne znaju za hladnoću, samo znaju za majku. A što se tiče bremena, bože moj, pa naravno, možda je upravo to Matrimonium: igra karata koja predviđa život i smrt. Moje bogatstvo.

(…)

Tekst “Majka” Jasmine Tešanović u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.