Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dragana Nikoletić, novnarka saradnica magazina Liceulice (Blog o socijalnom uključivanju)

Sreli su se u nezgodnom trenutku i na „nezgodnom“ mestu, nakon životnih lomova, u Prihvatilištu za odrasle u Kumodraškoj. Spojila ih je suprotnost priroda, prve pričljive i druge što radije sluša, a druženje je utvrdila uspešna poslovna saradnja.

Tako su David i Marko sada nerazdvojni tandem prodavaca magazina Liceulice, iako zarada odlazi u zasebne buđelare. U njima na kraju ostaje samo „sića“ za cigare, dok ostatak, u Markovom slučaju, odlazi na decu, a David većinu daje za majčine lekove. Tako spontano i bez namere, nesebičnost postaje to supervlakno koje zapravo „armira“ njihovo čvrsto, muško prijateljstvo.

Prvi put ih viđam na terenu, ispred Doma omladine, i odmah shvatam ko je u tom dvojcu, udžbenički  rečeno, flegmatik, a ko kolerik. Marko se stidljivo smeška, što daje gotovo detinji izgled njegovom četrdesetosmogodišnjem licu, dok je Davidovo stalno preispitivanje nekako preozbiljno za njegove  mnogo mlađe godine, željne usavršavanja. „Ja sam filmofil“, kaže taj što „voli da brblja“, energično prelazeći sa dogodovština – slučajnog ponovnog susreta sa „ljubavlju iz srednje škole“, na sekundarne koristi od trenutnog zaposlenja, poput besplatnog gledanja filmova. „Poslednji put sam gledao jedan belgijski film o dva dečaka koji odlaze od kuće i sreću trećeg, u problemu s bratom“, priča David, i  prepričavao bi dalje da se nije setio neke nove, još zanimljivije teme. Recimo, namere da upiše peti  stepen i „nadzida“ ugostiteljsku školu, a ne da mu kruna karijere bude pečenje hamburgera, čiji najbolji recept ne bi odao ni pod kojim uslovima. A onda iznebuha „svičuje“ monolog na ono što ga najviše tišti, jer podrazumeva suočavanje s vrlo složenom situacijom.

Iako trenutno živi u Prihvatilištu, on poseduje kakav-takav krov nad glavom. Makar bio i trošan, na dalekoj beogradskoj periferiji, i bez struje zbog neplaćenih računa. Iako tu više ne  živi ni njegova majka, koja je sad u domu za stare zbog polomljenog kuka, doskoro jedina Davidova  uzdanica, već na svoju ruku useljena brojna romska porodica.

„Oni su okrečili, popravili prozore i par rupa“, objašnjava mladić zašto ih je isprva „pustio da ostanu“ kad  je otišao u Kumodrašku. Ali sad će, izgleda, „morati da se sa njima sudi, da ih izbaci“, bar po viđenju  nadležnih iz Socijalnog.

„Rešiće se to nekako“, kaže napola ubeđeno, dok mu drugu polovinu čvrstine daje Markov zen komentar  – sve će se rešiti“.

Marko, iako dotad gotovo nevidljiv, kao da jedva čeka priliku za ispovest. Iako je njegova priča znatno duža i obuhvata trinaest godina braka, dva sina sad već na pragu puberteta, iznenadni razlaz sa suprugom i natezanje oko starateljstva, kao i prinudni odlazak u Prihvatilište staju u nekoliko tihih  rečenica. Marku opet daje snagu san o domu u Bijelom Polju (kod majke i brata), gde će se, kad-tad, vratiti sa dečacima. Viziju srećnog kraja narušava to što bi oni najradije da se otac i majka pomire, što je  teško izvodljivo jer je „ona odavno sa drugim čovekom“. Ali i to će život nekako raščivijati, oseća on nekako nagonski.

Istom strpljivom mudrošću, Marko stalno „koriguje“ Davida i savetuje „da se drži, radi i ne naseda na zavođenja“. Ali tamo gde Markov mir prelazi u pasivnost, uskače David sa svojom energijom. Spreman je da povuče i za drugoga, pa je on taj koji ga je, između ostalog, „ubacio da prodaje Liceulice.“ Što nas vraća u Kumodrašku, gde se viđamo drugi put, u zelenoj oazi iza stacionara. Od sabajle su na nogama jer ne trpe žamor pretrpanih prostorija, a verovatno ni razdvojenost po različitim sobama. Bukvalno „utucavaju“ vreme do doručka, to jest svode ga na izbegavanje „žickanja“ cigareta ili na velikodušno  izlaženje u susret toj uvreženoj navici sukorisnika. Isto čine i između doručka i ručka, u stvari sve do  večernjeg polaska na teren, čemu se najviše raduju pored susreta sa porodicom. Jedna od privilegija stečenih dugim kumodraškim stažom jeste spavanje u krevetima, što ih razlikuje od novajlija „osuđenih“ na pod. A dobro vladanje, uzdržavanje od alkohola i snalažljivost u međuljudskim odnosima pruža im priliku za rad.

A time i status da, uz penziju i socijalnu pomoć, oni budu više oni koji daju, nego traže te famozne cigare.  Da budu neka vrsta „više kumodraške klase“. Jedino u čemu nemaju preimućstvo jeste izbor sa jelovnika, koji „jeste ukusan, ali niskokaloričan“ i poboljšava se samo u dane svetkovina. Uprkos trenutnoj kolektivnoj bezvoljnosti, uzrokovanoj verovatno opštim manjkom nikotina i drugih „hranljivih“ materija, ovde može da bude i zanimljivo. Kad se, recimo, Žiki Obretkoviću jezik razveže na šalu a ne jadikovku „da ga bole leđa“, ili kada javno manje poznatoj Brankici dođe da peva i igra.

(…)

Tekst “Marko i David – prijateljstvo bez zadrške” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.