Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)

,,Da li nakon osnovnih studija da upišem master ili ne?”, zapitala me je jedna mlada liderka na panelu na konferenciji mladih lidera.

Kako lako odgovoriti na ovo tako lidersko pitanje? Jer u njemu se krije problematika čitavog našeg sistema obrazovanja, nakon kojeg čak i neko ko sebe smatra proaktivnim, spremnim za životne izazove i šta sve već treba da čini lidera, postavlja u osnovi isto pitanje kao i student koji je problejao studije. Svi oni polaze iz iste situacije – ne znam šta želim, ne znam šta da radim, valjda ne može da škodi da upišem master.

Moj odgovor tada je otrpilike bio sledeći: Pitanje ,,Da li upisati master ili ne” je pogrešno pitanje jer nameće binaran, da-ne odgovor. Bolje pitanje je ,,Šta da radim nakon studija?”.

Šta je onda master u tom kontekstu? Tvoj izbor da narednih godinu dana potrošiš 1000-1500 evra na kurs u okviru kojeg ćeš ići na predavanja iz neke oblasti, upoznati par profesora i određeni broj kolega, napisati jedan veliki rad i na kraju dobiti papir. Svaka od ovih varijabli, od profesora do papira, može a ne mora da ima vrednost za sebe, to jest za ono što dalje planiraš. 

S druge strane, šta bi se desilo da, recimo, narednih godinu dana izabereš da tih istih 1000-1500 evra uložiš u nešto drugo? Da skrojiš svoj lični master, uzmeš časove stranih jezika i upišeš kurs programiranja? Ili sve to zapravo naučiš besplatno preko brojnih sajtova širom neta i te pare uložiš u pokretanje svog prvog biznisa? Ili pokreneš nekoliko projekata koji rešavaju probleme u tvom komšiluku, što ubrzo može da preraste u organizaciju? Koliko ćeš tu steći znanja, upoznati ljudi itd?

Mogao bih još da pametujem da nisam nedavno shvatio da sam napravio istu grešku kao ona, samo koju godinu ranije: ,,Odlučio sam” da upišem fakultet.

Neki ljudi su me hvalili što sam hrabro izgurao svoju želju da upišem japanski jezik i književnost, ali nije tu bilo neke posebne hrabrosti. Jer, moj odgovor ,,Želim da upišem japanski” je polazio od pitanja ,,Koji fakultet da upišem?”, umesto od ,,Šta da radim nakon gimnazije?”. Tada bi bio daleko veći rizik, daleko veća rasprava sa roditeljima itd. da sam recimo došao i rekao ,,Odlučio sam, nakon gimnazije ću sesti da naučim programiranje i postaću freelancer. Za to mi ne treba fakultet.”.

Dakle, ne može se uopšte reći da sam svesno doneo odluku da upišem fakultet; to sam od starta podrazumevao, samo je bilo pitanje koji. Isto tako, ne sećam se da sam imao pojma šta ću raditi sa japanskim, samo znam da sam ga voleo i samim tim je to odlučilo moj izbor fakulteta. I zeznuo sam se.

Svako ima svoje horor priče sa predavanja i ispita, tako da neću dužiti o tome – ukratko, studije japanskog kao studije mi direktno nisu donele ništa. Izneću detaljnije svoj primer kasnije u tekstu, sad je bitnije da odgovorimo na sledeće:

Šta možeš da uradiš za 4 godine koliko bi inače najmanje proveo/la na fakultetu? Isto kao i sa primerom sa masterom, imaš različite opcije – pohađanje kurseva, pokretanje biznisa, volontiranje… Ali uzeću jedan primer koji mi deluje posebno zanimljivim – postani majstor u određenoj veštini.

U jednom trenutku se vrtela ideja da je 10000 sati vežbe dovoljno da postaneš svetski majstor u manje-više bilo čemu, popularizovana knjigom Outliers (Malcolm Gladwell). U međuvremenu se vodila polemika koliko je to zapravo tačno, ali to ne umanjuje sledeću činjenicu – intenzivno, fokusirano bavljenje određenom veštinom će te učiti baš, baš dobrim u tome, otvoriće ti put ka pravljenju/nalaženja posla u tome, povezati u međuvremenu sa mnogo ljudi i izgraditi te kao osobu. Kako sve to izgleda prevedeno na 4 godine?

10.000 sati podeljeno na 4 godine, pa na 52 nedelja je 48 sati nedeljno, iliti oko 10 sati dnevno uz slobodne vikende. Ako bi to nešto izučavao 5 umesto 4 godine, kvota bi se smanjila na 8 sati dnevno.

U osnovi, ako se nečemu svesno i fokusirano posvetiš 8 sati dnevno, kroz vežbu, praksu, istraživanje itd. za 4-5 godina ćeš postati ako ne svetski, onda svakako veliki stručnjak.  Pritom, već nakon godinu, dve tako intenzivnog bavljenja svojom veštinom ćeš dovoljno da vladaš njom da možeš i tada da smisliš nekakav posao, i u tom trenutku ti primaš platu da učiš i budeš još bolji u svojoj veštini.

(…)

Tekst “Master ili majstor – postoji li izbor pored studiranja?” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.