Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Pre nekoliko godina ulazim sa mamom u baštu kafića. Dok biramo mesto da se smestimo, dečkić za susednim stolom pokazuje prstom ka meni i oduševljeno kaže: „Ovo je moja vaspitačica!!! Ima iste cipele! I liči na moju vaspitačicu! To je moja vaspitačica!“

Ne bi bilo ništa neobično da ja nisam u invalidskim kolicima i zasigurno ne radim u vrtiću. Imam izuzetno retku bolest zbog koje sam kruta, sedim na antidekubitnom jastuku, ne pod pravim uglom, već u malo zavaljenom položaju, ne mogu da okrenem vrat, iza glave imam duguljasti, mali, cvetni jastuk, u krilu držim dugačku plastičnu ruku koja mi služi da popravim naočare, kosu ili da se počešem. Ukratko, izgledam drugačije. Ali, ovaj mili, vedri dečak od svega toga vidi da ja imam iste cipele kao njegova vaspitačica i zbog toga mu ličim na nju.

Pitam se kako i kada uspemo da te čiste dečije duše i umove iskvarimo predrasudama. Kada počnemo da skrećemo pogled sa osoba sa invaliditetom zato što je „sramota zuriti“? Kako to da odrasloj osobi u vidno polje prvo upadnu invaliditet i ortopedsko pomagalo, a ne zanimljiva ešarpa ili originalna jakna koju ta osoba nosi? Otkud ideja da osoba sa invaliditetom ne ume sama da odgovara u svoje ime, već treba pitati osobu koja je sa njom u društvu?

Većina odraslih se zbuni kada im se obrati osoba sa invaliditetom. Ovaj dečak nije. Njegovi roditelji su se malo trgli na iskrenu dečiju reakciju, ali su se uklopili u dalju igru kada sam započela razgovor sa njim i kroz osmeh mu objasnila da ne mogu da mu budem vaspitačica, ali mogu da ga učim engleski ako želi.

Nisam se ni ja naučena rodila. Pravila sam se da ne primećujem poglede odraslih i upiranje dečijih prstića na ulici dok roditelji, pomalo izbezumljeno, pokušavaju da ih odvuku i da im skrenu pažnju na nešto drugo kako ne bi postavljali pitanja. Nisam znala da može drugačije. Naučila sam da postoji drugačije kada sam prvi put otišla u Ameriku 1992. godine. Malo je reći da sam bila oduševljena kada se jedan malac tada zaleteo ka mojim kolicima, a mama mu se, uz obavezno američko „wow”, pridružila sa komentarima: „Vidi koliki točak!“, „Kakva super kočnica!“, „Hajde da pridržimo vrata!“.

To se dešavalo svaki put kada bi mi neki mališan prišao, a ja sam se kući u Beograd vratila sa novom veštinom: kako deci od malena podizati svest o osobama sa invaliditetom, kako ih učiti da na svetu postoje različiti ljudi koji, srećom, jesu manjina, ali ne moraju biti marginalizovana manjina, kako im nipošto ne treba gušiti radoznalost zato što jedino tako mogu izrasti u otvorene, osvešćene ljude spremne da razumeju i prihvate različitosti.

Predrasude ne posustaju, rovare duboko, lako se pomame ako im popustite, a meni se čini da se kod nas dosta toga započinje i ostavlja na pola, kada više nije u trendu, nije zanimljivo, kada se pojavi nešto drugo na vidiku. Skloni smo pisanju zakona, strategija, akcionih planova, ali slovo na papiru ne rešava probleme u praksi. Nije dovoljno samo objaviti vest „uvedeno inkluzivno obrazovanje“ jer to onda ostaje samo to – vest. Ako se promene ne sprovedu u delo, sve barijere koje su postojale pre ove objave ostaju i dalje: arhitektonski nepristupačne škole, manjak ličnih pratilaca, nedostatak pristupačnog prevoza, nedovoljno informisano nastavno osoblje, nedostatak podrške za njih, decu, roditelje, mali broj dece sa invaliditetom u redovnim školama. Sve to za sobom povlači odrastanje bez vršnjaka sa invaliditetom, što se odražava na kasniji život. Ako u okruženju nema osoba sa invaliditetom, među većinskom populacijom se automatski stvara uverenje da je to nekakav poseban soj ljudi koji se pojavi povremeno i živi tek kada ih drugi primete. Većinsko stanovništvo nema priliku da se navikne na svoje sugrađane sa invaliditetom i misli da ljudi prema njima treba da se ponašaju drugačije.

Od osoba sa invaliditetom se za najobičniju stvar prave heroji, pa komšija, kada vidi da izlazite dva dana za redom, ima potrebu da vas osokoli rečima: „Bravo! Stalno negde ideš!“. Ako osoba sa invaliditetom zove da zakaže prevoz u vidu adaptiranog kombi vozila, svako smatra da ima prava da je pita da li baš mora tog dana u to vreme. Kada ih treba zaposliti – poslodavci se pribojavaju da će često ići na bolovanja. Kada traže personalnog asistenta – ne mogu da pronađu adekvatnu osobu zato što ljudi, iako nezaposleni, teško odlučuju da se prijave na oglas za ovaj posao.

Ovakvih primera ima bezbroj, odnose se na svakodnevni život svakog ljudskog bića i sve ono što osobe bez invaliditeta uzimaju zdravo za gotovo, a sa čime su osobe sa invaliditetom naučile da žive. Predrasuda će uvek biti prema svemu što je na bilo koji način drugačije od društvenog standarda. Upravo zato uklanjanje mentalnih barijera kroz medijske kampanje, treninge za razne strukovne organizacije, kao i za same osobe sa invaliditetom, okrugle stolove i tribine za širu javnost, učestvovanje u kreiranju i menjanju zakona i brojne druge aktivnosti – nema ni početak ni kraj, već je proces koji mora da traje dok god postoji planeta i život na njoj.

——-

Tekst „Mentalne barijere – bolje sprečiti nego lečiti” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Jelene Milošević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.