Vlada Republike Srbije
Piše: Aleksandra Bobić (Blog o socijalnom uključivanju)
Migrantska kriza je poprilično poremetila evropsku kolotečinu i zatekla gotovo sve zemlje organizaciono, politički, socijalno i kulturološki nepspremne da se sa njom uhvate u koštac. I mada ovaj fenomen više nije nov, i svima je jasno da nije ni prolazan, ni posle nekoliko godina “vanredne situacije”, ni jedna zemlja za sada nije nasla sistemsko rešenje.
Italija nije izuzetak. I mada se nalazi na obodu Evrope i već se godinama suočava sa povremeno intenzivnim prilivom imigranata iz Libije koji preko Sicilijanskog moreuza dolaze do ostrva Lampeduza, Linoza i Lampione, do sada nije u stanju da primeni model dugoročnog zbrinjavanja, inkluzije i integracije. A ono, zanimljivo je, postoji, osmišljeno je na institucionalnom nivou i primer je efikasne disperzivne pomoći i inkluzije migranata. U ovom sistemu, koji trenutno zbrinjava tek oko 20% od ukupnog broja onih koji su zatražili neku vrstu međunarodne zaštite na tlu Italije (oko 90.000 migranata), presudnu ulogu igraju upravo socijalna preduzeća. U narednim redovima predočiću neke glavne osobine ovog modela koji ima sve preduslove da postane primer dobre prakse na evropskom nivou.
Migranti u Italiji
U 2014. godini je zabeležen najveći broj dolazaka, pa je tako u Italiju ušlo oko 170.000 ljudi, od kojih je 64.000 zatražilo međunarodnu pomoć. Prošle godine taj broj iznosio je 157.000 dolazaka, naspram 83.000 zahteva za zaštitom. Od svih koji zatraže zaštitu samo 49% će je i dobiti (od kojih samo 5% će dobiti status izbeglice). Italija uglavnom nije konačno odredište migranata, već usputna stanica na putu za severnu Evropu (za više detalja videti godišnji izvestaj italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova).
Veliki broj muškaraca iz Subsaharske Afrike je jedna veoma značajna karakteristika vezana za prisustvo migranta u Italiji. Naime, prošle godine od ukupnog broja zahteva za zaštitu, žene su predstavljale samo 7%, a deca 6,8%. U ostalim zemljama Evropske unije taj broj je znatno veći, 29,7% žena i 25,5% dece.
Kada se potegne pitanje zaštite i integracije migranata, javno mnjenje je podeljeno, kao uostalom i u većem delu Evrope. Prilično je onih koji misle da Italija nema ni mogućnosti, ni interesa da se usred jedne teške strukturalne krize u kojoj “stradaju” Italijani i njihov način života, zbrinjava migrante. Isto je toliko onih koji veruju, baš kao što Katolička crkva na čelu sa papom Franjom i sugeriše, da je obaveza Italije da pomogne i nađe način da odgovori na svoje međunarodne obaveze. Da ne bude zabune, često su na preporuke Vatikana ogluše baš “vernici”, ali to je tema za poseban post. Ovu suštinsku podeljenost koriste, naravno, političari za lako prikupljanje bodova kod birača. I mediji, naravno, “likuju” jer podele, loši primeri upravljanja novcem za smeštaj i zbrinjavanje migranata, incidenti i skandali pune novinske stupce. A da se ne lažemo, materijal im neprestano stiže, za šta je najbolji primer skorašnji skandal “Mafia capitale”, u koji su bili umešani rimski gradski menadžeri i političari, kao i predstavnici zadruga.
Socijalna preduzeća u Italiji
Pravna forma koju najčešće odabiraju socijalna preduzeća u Italiji je socijalna zadruga (i to uprkos tome što postoji i relativno dobar zakon o socijalnim preduzećima, koji, pak, nikada nije potpuno zaživeo). Ima ih oko 13.000, zapošljavaju više od 543 hiljada ljudi, uključuju oko 44.000 volontera, a vrednost proizvodnje iznosi 10,4 milijardi evra (videti Izveštaj o socijalnim preduzećima u Italiji za 2014. godinu, udruženja Iris Network) . Bave se welfare-om i socijalnim uslugama, integracijama ugroženih kategorija u društvo i na tržiste rada, turizmom, poljoprivredom, kulturom, ekologijom, pa čak i distribucijom energije. Rad sa migrantima je jedna od novih oblasti u kojoj su se veštine, snalažljivost, fleksibilnost, pažnja, umreživanje pokazale kao jedan od najznačajnijih rekvizita u kreiranju usluga i inovativnih rešenja.
A u kakvom okruženju rade socijalna preduzeća koja pružaju usluge migrantima diljem Italije?
“Redovno vanredno stanje”
Ovo je već godinama jedini podnaslov za zbrinjavanje migranata u Italiji. Usluge dobrodošlice i integracije su uglavnom neefikasne i netransparentne. Odvijaju se na 3 nivoa i u okviru 2 sistema. Nivoi su: spasavanje, prva i drugi nivo zbrinjavanja, a sistemi su, naravno, vanredni i redovni. U ovom tekstu ću, kao što sam i na početku naglasila, više pažnje posvetiti dobrim primerima inkluzije i integracija koji se nalaze u okviru drugog nivoa zbrinjavanja i deo su redovnog sistema.
Svi dole navedeni primeri ulaze u sistem koji se zove Sistem for the protection of asylum seekers & refugees – SPRAR (Sistem za zaštitu azilanata i izbeglica). SPRAR je osnovan 2002. godine kao mreža lokalnih samouprava koje obezbeđuju pomoć i podršku u integracijama migrantima na svojim terotorijama. Za pružanje ovih usluga, lokalne samouprave se oslanjaju pre svega na socijalna preduzeća kojima kroz tendere poveravaju brigu o migrantima. A ta briga u okviru SPRAR mreže, za razliku od svih ostalih (CAS, CARA, CIE), ne vodi samo računa o osnovnim potrebama kao sto su smeštaj, ishrana, osnovna zaštita već uključuje i niz posebnih usluga (pravne, poslovno osposobljivanje, socijalna i ekonomska integracija itd). Cena je ista kao i u ostalim strukturama koje ne funcionišu tako dobro, i iznosi 35 evra po danu za svakog migranta, što je na godišnjem nivou 0,14% javne potrošnje. Veći deo tog novca se vrati u vidu prihoda na lokalnom nivou (plate operatera, iznajmljivanje stanova i struktura gde migranti borave, troškovi za hranu i ostale usluge).
A evo i nekoliko priča koje najbolje ilustruju kako usluge koje pružaju zadruge u okviru disperzivnog modela integracije zapravo izgledaju.
(…)
Tekst “Migrantska kriza: Dobri primeri disperzivnih integracija iz Italije” Aleksandre Bobić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar