Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Milutin (foto: Sara Ristić)

Piše: Liceulice (Blog o socijalnom uključivanju)

Razgovor vodila: Dragana Nikoletić

Milutin Savić zvani Milutko nosilac je laskave titule najkreativnijeg prodavca magazina Liceulice. Kad bi postojala nagrada za najšarmatnijeg, i nju bi Milutko sigurno osvojio, toliko je lakoće i stila u njegovom pristupu.

Upoznajemo se na vratima redakcije. Na pomen mog imena „Dragana“, on se šeretski smeje i pita: „Mirković?“ Ne, uzvraćam osmehom, ja sam novinarka, na šta mi Milutko odgovara galantnim „rukoljubom“. Poštovanje nije samo pitanje kavaljerstva, već je novinarstvo bilo njegova željena profesija. „To je težak posao“, citira čuvenog Đoku Vješticu, i dodaje da su današnji novinari drugačiji. Bitna im je samo prodaja, ne propušta da poentira.

Pominjanje Dragane Mirković nema baš nikakve veze s naklonošću prema „narodnjacima“. On je stari roker, takav mu je imidž bio i u mladosti – kožna jakna, izbledele farmerke, robusne cipele. Želeo je da svira gitaru, ali su mu roditelji kupili harmoniku. Šteta, jer Milutin bi sledio puteve Ekatarine Velike i Discipline kičme. Zato kad kaže da je izlazio na Akademiju, jedan od prvih klubova tog žanra, hitro skače i kreće da đuska: „Buka, buka, buka, buka je u modi“, pokreti su mu vrlo poletni za jednog pedesetogodišnjaka.

Veselost mu je zarazna, odnosno „širi dobre vibracije“, što bi on rekao, pozivajući se na svoj omiljeni radio – Studio B, čije voditelje listom nabraja, od Zorana Modlija, preko Slobe Konjovića, do Marka Jankovića. Da je postao novinar, samo bi o muzici pisao, kaže, ali Milutin je radio u fabrici „Ivo Lola Ribar“, kao mašinac.

Završivši srednju školu danas anahronog usmerenja „horizontalno metalo-bušač-glodač“, devet godina je obavljao posao koji ni najmanje nije voleo. Međutim, tu prostu činjenicu, vrlo uobičajenu, zavija u filozofsku tvrdnju da je „više u duhu, nego u materiji“.

Ni vojska mu nije mnogo prijala, u jedinici samohodne artiljerije. „Jednom tako, sedim u tenku i gledam se u ogledalce, a komandir mi kaže – ti si narcis“, opisuje razlog za prekomandu, ali i sebe u to vreme, kada je platio da bude lepo ošišan. Sada se drugačije prema tome odnosi, sada mu „ja“ zvuči nekako preteško, čak nadobudno, prepotentno, kako kazuje propratna grimasa.

Milutko nije mario za „lezi, dig’se, ustaj, sedi“, više mu je godilo da „hvata krivine“. Onda je jednom stvarno odlutao, iz kasarne u selu Negotino na Vardaru. Da li ga je tad već skolala bolest, ili je bilo do nemirne prirode, ko bi to sad raščivijao i svega se setio. Što se bolesti tiče, Milutin ima dijagnozu šizofrenije.

Već punih dvadeset godina Milutin je u invalidskoj penziji. U prvo vreme je radio preko omladinske zadruge, a potom se zakon promenio. Budući da su mu primanja mala (14.000 dinara penzije, plus povremena socijalna pomoć), morao je da nađe dodatno zaposlenje.

Preko Borisa Pirkovića iz Kreativno-edukativnog centra KEC postao je prodavac našeg časopisa. Opet mu tu nije toliko važan novac, koliko „rokenrol način života“, ili „život u pokretu“, kako lirski ilustruje. Novac je, naprosto, nužan, što u njegovom slučaju znači oko 700 dinara dnevno. Pakla i po cigareta, nešto za prezalogajiti, da se plate računi, i jedva ostane nešto za prosjake. Njih ne zaobilazi, čak ni kad probije budžet. Prodaja magazina Liceulice omogućava mu da se ponaša komotnije.

„Kad sam prvi put izašao na ulicu, samo sam pevao i ljudima delio mančmelou“, opisuje svoju „inicijaciju“. Nadalje je video kao svoju misiju da ljudima prenese sadržaj magazina. Pročitao ga je od korica do korica i primenio to kao marketing, kako priča, dodajući da uvek naglasi da su naši prodavci deo globalne mreže.

(…)

Tekst “Milutin Savić Milutko: Rokenrol prodavac” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.