Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Transkript govora Milkice Dimitrijević na 31. Belgrade Ignite-u “Moje društvo voli razlike” (27. april 2015., Mixer House, Beograd)

Oktobar 2009… U bolnici sam, a za dve nedelje treba da slavim rođendan. Doktor mi govori da imam rak kostiju, da počinjem sa hemioterapijama, da će mi koleno zameniti metalnom protezom. Život stavljam na pauzu, sve se menja. Ne idem više u školu, većinu vremena provodim u bolnici, iscrpljena od hemioterapije, raznih nusefekata, od bockanja – što radi provere krvne slike, što radi primanja terapije.

Ali nije sve tako crno: lepa sam bata-seka, društvo sa onkologije je sjajno, šalimo se na račun naših bolesti i boravka u bolnici. Porodica i prijatelji ne prihvataju te šale, ali nas baš briga za njih, mi pravimo žurke. Sa društvom igram Kulu levom rukom jer mi je u desnoj braunila, a sestra mi redovno uvaljuje da joj crtam crteže iz likovnog. Naravno, omiljeni mi je crtež belog luka koji juri viruse. Vremenom, moj imunitet se srozao i pao skoro na nulu, pa sam dobila infekciju koja je ugrozila moj život više od raka. Ali nisam na to obraćala pažnju, ja sam sebe gledala kako opet vozim rolere kad završim lečenje.

U septembru 2010. napokon sam završila lečenje, juhu! Ali, nije baš kao što sam očekivala. Zbunjena sam, jer me društvo pritiska da nastavim tamo gde sam stala, a ne mogu da nastavim, jer ništa nije isto – ni ja nisam ista. Pokušavam da uravnotežim tempo okoline sa sopstvenim tempom. Jeste, završila sam srednju školu, kasnije sam upisala fakultet, ali svi od mene traže neku brzinu, a meni je potrebno vreme. Paničim pred kontrole. Imam jako kratku kosu i, dok šetam ulicom, ljudi bulje u mene. Ja ćopam, oni bulje u mene. Neprijatno mi je, ali mi je situacija ipak i smešna i mislim da sam jedina lečena od raka kojoj se to dešava. Kad ono… Upoznala sam mnogo mladih ljudi sa kojima delim iskustvo raka, prezaštićenost od strane roditelja, buljenje okoline, ali sam takođe čula i da su neke njihove priče surovije. Odlučili smo da se udružimo protiv svega što čini da se osećamo manje vrednim i da nadoknadimo ono što je i nama nedostajalo tokom lečenja – razgovor sa onima koji su završili i sada dolaze na kontrole. I krećemo u avanturu zvanu MladiCe.

Ko su „MladiCe“? „MladiCe“ su svi mladi ljudi koji su lečeni od raka ili se i dalje leče. Zašto „MladiCe“? Zato što smo mladi i imamo „C“ u šiframa bolesti. Počeli smo od pružanja vršnjačke podrške putem Internet radija. Na radiju pričamo o bolesti, ali i o svemu onome što nosi život. Taj radio je zaista dosta pomogao i nama: mi tremu polako brišemo iz naših rečnika i imamo više samopouzdanja; ma koliko izlizano zvučalo, ja sam zaista dobila prijatelje za ceo život, imam drugačiji pogled na svet, ne plašim se više kontrola i u mom slučaju je zaista dokazano: što te ne ubije – ojača te. (…)

Jednom je neka novinarska ekipa došla da uradi prilog o nama MladiCama. Ti ljudi su ozbiljno očekivali da smo mi utvare koje gledaju u jednu tačku. Mi to, naravno, nismo i to ih je šokiralo. Mi zaista nismo dijagnoza! To nerazumevanje okoline, neznanje o raku i glupi stereotipi, koji veze s mozgom nemaju, stvarno svima otežavaju život i povratak u društvo. Zato stop diskriminaciji, stop stigmatizaciji! Zašto se ne bismo samo upoznali? Ne okrećimo glave jedni od drugih, razgovarajmo otvoreno o svemu. Ja nisam heroina zbog toga što sam imala rak, ja sam samo čovek koji je imao teško iskustvo, ali koji je time dobio mogućnost da aktivno dela. Ne čekajte da se desi nešto loše, nego počnite da delate odmah tako što ćete upoznati nekoga ko je drugačiji i time razbiti svoje predrasude.

***

31. Beogradski Ignite, pod naslovom “Moje društvo voli razlike”, održan je 27. aprila 2015. godine u beogradskom Mikser House-u, u organizacji UG “Srbija u pokretu” i uz podršku Mreže prijatelja inkluzivnog obrazovanja, Fondacije za otvoreno društvo, Centra za interaktivnu pedagogiju i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

U prijateljskoj i neformalnoj atmosferi, deset prezentera/ki je u dinamičnim petominutnim nastupima publici predstavilo lične priče o obrazovnoj i socijalnoj inkluziji. Tako su posetioci Ignite-a, uz prevod na znakovni jezik, mogli da se upoznaju sa značajem neprekidnog sticanja novih znanja bez obzira na životno doba, svakodnevnim životom mladih sa hendikepom i dece sa smetnjama u razvoju, odlučnošću mladog Roma da stekne obrazovanje, poduhvatom vršnjačke podrške mladima obolelima od raka, budućnošću inkluzivnog obrazovanja i asistivnim tehnologijama, borbom protiv predrasuda o rodnom identitetu, kao i socijalnim uključivanjem kroz filmsku umetnost.

Milkica Dimitrijević je rođena u Beogradu. Slavi rođendan istog dana kada i Bil Gejts, ali je mnogo godina mlađa. Ne sviđa joj se svet odraslih, pa je odlučila da ostane (zrelo) dete. Veruje da svet može biti bolje mesto ako više delamo. Deo je neformalne grupe mladih lečenih od raka “MladiCe” i bavi se pružanjem vršnjačke podrške i socijalne rehabilitacije deci i mladima koji se trenutno leče od raka, kao i onima koji su izlečeni. Kroz nekoliko godina će raditi sa Mladicama iz još jednog aspekta – kao psiholog.