Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miroslav Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Prazna, neugledna gradska ulica. Mrak koji remete samo slaba svetla, koja trepere sa vrhova bandera. Tišinu prekidaju poneki lavež pasa lutalica i ujednačeni udarci đonova ženskih cipela o mokar asfalt. Od jednom se začuje snažno režanje motora i jezivi krik guma dok beli kombi koči pored prestravljene devojke. Iz njega izlazi maskirani muškarac i na silu je uvlači u vozilo. Vrata se zatvaraju i uz ponovnu onu istu ciku i režanje, vozilo se brzo gubi u daljini. Kliše scena koju scenaristi i režiseri brojnih filmova preslikavaju jedni od drugih kada im ponestane inspiracije, a producenti ih pritiskaju strogim rokovima.

Dok nisam počeo da se bavim ovim poslom, ovako sam zamišljao da počinju stvarne priče o trgovini ljudima. Zapravo je to daleko od realnosti. Većina žrtava biva uvučena u eksploataciju na potpuno drugačiji način. U praksi se događa da su osobe koje vrbuju i eksploatišu žrtve, veoma često njihovi poznanici, prijatelji, partneri, pa čak i roditelji. To ovaj zločin protiv čovečnosti, kako je trgovina ljudima klasifikovama u našem Krivičnom zakonu, čini još složenijim, jer je teže odupreti se i prozreti namere osoba kojima verujemo i koje volimo, nego neznancima, koji vrebaju iz mraka.

U početnoj fazi vrbovanja, pokušavajući da zadobiju poverenje žrtve, trafikeri se služe perfidnim obmanama, predstavljaju im se kao prijatelji, nude im posao, poklanjaju pažnju, hvale ih i obećavaju bolji život. Sračunato biraju osobe koje žive u siromaštvu, koje su socijalno izolovane, potiču iz disfunkcionalnih porodica i kojima je potrebna pomoć. Kada uspeju da im se dovoljno približe i dobro upoznaju njihove ranjivosti, ispostavljaju im zahteve, najčešće za pružanje seksualnih usluga, prosjačenje, vršenje krivičnih dela i slično. Nekada se pri tome pozivaju na izmišljene dugove, nekada apeluju na njihove emocije, govoreći im da to treba da urade za njihovu zajedničku budućnost, a nekada se zahtevi postavljaju uz surovu pretnju i nasilje.

Vremenom se povećava nivo brutalnosti. Žrtva se omalovažava, vređa i dehumanizuje. Kontrolišu se njeno kretanje i kontakti. Zastrašuje se pretnjama njenoj porodici. Nasilje često postaje iracionalno sadističko. Sve je učestalija i upotreba informacionih tehnologija u ovu svrhu i ucena žrtava pod pretnjom objavljivanja njihovih eksplicitnih snimaka na društvenim mrežama. Ponekad trafikeri pokušavaju da od žrtve naprave saučesnika/cu, primoravajući je da vrbuje druge, pokušavajući da joj nametnu deo krivice i time dodatno obezbede njenu pokornost. Dinamika odnosa između eksploatatora i žrtve može biti veoma kompleksna kada se smenjuju sekvence zlostavljanja i iskorišćavanja sa trenucima u kojima se zlostavljači predstavljaju kao jedine osobe kojima je stalo do njih i pretvaraju se da brinu za njih. To dodatno zbunjuje žrtve i stvara oblik traumatičnog vezivanja, naročito u situacijama kada su žrtve deca.* Kao posledica ovakvog odnosa, žrtva istovremeno oseća strah, ali i zavisnost od trafikera i potiskuje svoju ljutnju prema njemu, paradoksalno, spremna čak i da ga brani od onih koji žele da joj pomognu.

Iskustvo trgovine ljudima je jedno od najtraumatičnijih i ostavlja duboke ožiljke. Izaziva brojne psihičke teškoće, kao što je posttraumatski stresni poremećaj. Dugo nakon eksploatacije mogu se javljati panični napadi, noćne more, osećaj straha i anksioznosti, nepoverenje u ljude, gubitak samopoštovanja, autoagresivne epizode, depresija… Pored psihičkih, ona ostavlja devastirajuće posledice po sveukupno zdravlje žrtve, kao i socijalni i ekonomski položaj.

U Srbiji je prošle godine zvanično identifikovano 57 žrtava trgovine ljudima, što je povećanje od skoro 50% u odnosu na prethodnu godinu. Seksualna eksploatacija je godinama ubedljivo najčešći oblik (prošle godine je činila 37% od ukupnog broja identifikovanih slučajeva), a učestale su i radna eksploatacija, eksploatacija kroz prinudu na prosjačenje, vršenje krivičnih dela i prinudne brakove. Većina žrtava su žene (u 2020. godini 65%), što pokazuje da je ova pojava usko povezana sa rodno zasnovanim nasiljem. Posebno je zabrinjavajući podatak da je u proteklih pet godina, gotovo svaka druga identifikovana žrtva maloletna.

Nakon što uspeju da izađu iz ovog oblika modernog ropstva, njegove žrtve čekaju brojni svakodnevni izazovi sa kojima se suočavaju, najčešće bez posla i prihoda, bez stana ili druge vredne imovine, odbačene od okruženja, a neretko i bezbednosno ugrožene. Ako im se ne obezbedi sistemska podrška, postoji visok rizik od ponovne eksploatacije.

U središtu našeg sistema za podršku žrtvama, nalazi se Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima (www.centarzztlj.rs, zastitazrtava.rs), kao jedinstvena ustanova socijalne zaštite, koja je zadužena za formalnu identifikaciju žrtava i koordinaciju njihove zaštite. Centar nastoji da poveže sve ostale aktere iz različitih sistema, kao što su sistem pravosuđa, policija, nevladin sektor (pre svih ASTRA i Atina), sistem obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstva… Ovako postavljen sistem je primer dobre prakse i na međunarodnom nivou, jer omogućava uređen i standardizovan način identifikacije žrtava, a pružanje pomoći nije uslovljeno saradnjom sa policijom ili pravosudnim organima. Veoma su korisni i indikatori za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima, koje stručnjacima, ali i ostalim građanima/kama mogu pomoći da prepoznaju opasne situacije i na vreme reaguju:

• Lista indikatora za preliminarnu identifikaciju učenika koji su potencijalne žrtve trgovine ljudima
• Indikatori za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima za policiju
• Indikatori za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima za socijalnu zaštitu – odrasli
• Indikatori za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima za socijalnu zaštitu – deca.

Iako postoji saglasnost da naša zemlja ima dobar pravni okvir koji žrtvama garantuje sva prava koja im pripadaju prema relevantnim međunarodnim konvencijama (videti: Zakon o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima), njih nije lako ostvariti u praksi. Usluge za ovu grupu korisnika/ca su nedovoljno razvijene i geografski neravnomerno raspoređene, a prisutan je i problem njihove održivosti. Jedino prihvatilište za žrtve trgovine ljudima u Srbiji, koje vodi Centar je još uvek u fazi licenciranja. Stanovanje uz podršku, kao izuzetno značajnu uslugu, pruža jedino Atina, ali potrebe za njom su veće i prisutne u mnogim gradovima. Veliki je problem i smeštaj dece, jer hraniteljske porodice nisu obučene za rad sa decom koja su preživela ovakvu vrstu traumatičnog iskustva i često se plaše da ih prihvate, pa se u tim slučajevima smeštaju u domove za decu bez roditeljskog staranja ili čak sigurne kuće, što nikako ne odgovara njihovim potrebama i suprotno je savremenim standardima socijalnog rada.

Zato je potrebno razviti vid specijalizovanog hraniteljstva, koji bi bio spreman za urgentan smeštaj i u kojem bi i deca i hranitelji imali odgovarajuću pomoć. Osobama koje su preživele trgovinu ljudima, potreban je i kontinuirani psihoterapijski tretman i podrška u uspostavljanju funkcionalnih porodičnih i drugih socijalnih odnosa. Iako su od strane Nacionalne službe za zapošljavanje prepoznate kao teže zapošljiva grupa, standardni programi zapošljavanja ne odgovaraju njihovim potrebama, jer je pre uključivanja u tržište rada neophodan period oporavka i postepene pripreme i osnaživanja.

Ohrabrujuće je da praksa pokazuje da su oporavak i integracija u društvo mogući i brojni su primeri osoba koje su preživele trgovinu ljudima i pokazale izvanrednu snagu, hrabrost i volju i uspele da organizuju živote prema svojim potrebama i željama. Ipak, moramo graditi sistem koji neće zahtevati nadljudsku snagu preživelih, niti izuzetno požrtvovanje pojedinaca koji im pružaju podršku da bi ostvarili rezultate koje želimo. To je težak zadatak, ali mi imamo dobru osnovu i ne sumnjam da je uz zajednički rad i mobilizaciju što većeg dela društva, možemo ostvariti.

NAPOMENA: trgovinu ljudima možete prijaviti policiji i Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima na telefon 063/610-590 ili imejl adresu centar@centarzztlj.rs.

——-

* Sanderson, C. Counselling Skills for Working With Trauma, (2013.) Jessica Kingsley Publisher, London

***

Tekst „Moderno ropstvo” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Miroslava Jovanovića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.