Vlada Republike Srbije
Piše: Jasmina Tešanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Kad putujem po svetu najviše se radujem što ću videti svoje drugarice, svih boja, godina i vrste. I što ćemo provesti “kvalitetno” vreme zajedno u odnosu na pomanjkanje kvantiteta jer živimo na različitim stranama sveta. I tako i bude, za nekoliko sati ispričamo jedna drugoj živote, nekako uvek isti život u tim prilikama dobije novo izdanje, prevod, pouku. I za onu koju priča i za onu koju sluša: zaista terapeutska su ta druženja: nekako nema onog sitnog kalkulisanja same sa sobom, da li je to istina, da li smem da kažem, da li će me razumeti. Ne postoji drugi put, Paganini non ripete, if not now when… I tako grabiš, biraš reči i shvatiš da ceo jedan život i može da se stavi u dva sata. Štaviše, mora, jer kad mora mora: postaje neka nužda. Compact digest preživljavanje , uživljavanje, razmišiljanje… sve to iscrpi mnogo. Posle toga se vraćaš u svoj hram samoće gde sažvakavaš mesecima dela i reči iz tih nekoliko sati.
Ovaj put ću da pričam o Xeni, mojoj kumi iz Los Anđelesa. Upoznala smo se tako što je ona intervjuisala mog tada budućeg muža a ja sedela pored sasvim slučajno i bez reči. Onda se ona u pauzi okrenula ka meni i pitala me onako američki How are you doing, a ja ni pet ni šest odgovorila onako balkanski, I feel like shit, na šta je ona prekinula intervju sa njim i počela da razgovara sa mnom. Šta da vam kažem, od tada smo nastavile tako da se družimo: iz duše, iznebuha, bez okolišanja. Pričale smo o ljubavi, prošlosti, genocidima, tračevima, name it… Bila nam je najlepša kuma moguća u LA-u kad se pojavila u lakovanim crnim dubokim čizmama, miniću i s nožem u podvezici pred ogromnim sudijom crncem koji nije prestajao da joj se smeši. Super tandem za ovakav inače uvek naporan čin: zagarantovano smanjenje tenzije i budalaština oko venčanja ako dopustiš drugima da preuzmu glavnu ulogu a ti samo izgovoriš ono presudno ‘da’ i o tom potom.
Elem moja Xeni iz LA ovaj put imala je drugu vrstu glavne uloge u našim životima. Nedavno je obolela od raka dojke koji je otkrila na prvoj mamografiji koja sledi kad napuniš 40 godina. Koji je tu bio već duže vremena rekli su joj i koji je navalila da leči eto već mesecima. I to javno, vodeći gomilu svojih čitalaca fenova i prijatelja sa sobom u klinike laboratorije, putem tvitera, instagrama, blogova: bez trunke stida i cenzure. Gledali smo je kako gubi kosu, jede marihuanu, plače od bola, sedi kod mame u krilu… ama sve ono što čovek doživi u tim situacijama i hoće brzo da zaboravi kad prođe. U njenom slučaju ti nezaboravni trenuci obišli su svet i biće nezaboravni, uz podršku svih nas od intimusa do dalekih čitalaca, da joj pomognemo kao i svim drugim ženama pre i posle nje koje će doći u tu situaciju. Posle nje ništa neće biti isto jer je ona uspela da od jedne intimne tragedije napravi javnu priču, polemičnu, smešnu… u svakom slušaju običnu, bez stigme bolesti i stida. Zaključno sa žurkom dan pred odlazak u bolnicu na operaciju masteroktomiju.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar