Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snježana Jolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Tokom boravka u Oslu na konferenciji o odraslima sa Osteogenesis Imperfecta (bolest krhkih kostiju) – gde sam išla na poziv Evropske federacije organizacija osoba sa OI – a na kojoj su učestvovali medicinski stručnjaci i ljudi sa OI, i to iz celog sveta, naučila sam mnogo. Saznala sam o samoj sebi stvari koje mi u Srbiji nije niko nikada rekao. Kako osobe sa OI često umiru veoma mlade zbog respiratornih problema, moram priznati da me je najviše obradovala informacija da žene koje su u mojoj ili sličnoj situaciji žive u proseku oko 73 godine. Ej, malo li je! Lepa starost. Moraću onda dobro da iskoristim još ovih trideset i kusur. Da napišem bar jednu knjigu koju će neko i objaviti. Priznajem, želja mi je da me na ulici prepoznaju kao poznatu spisateljicu. Možda otvorim i neku pekaru. Šta ću, volim i da kuvam i mesim. Nadam se da ću još da proputujem bar pola sveta. Da volim, pomažem, širim optimizam i naučim ljude da vole sami sebe i druge.

Pored svih sjajnih ljudi koje sam upoznala u Oslu, nadala sam se da ću negde u uglu među nama videti i moju veliku inspiraciju i heroinu Stelu Jang koja je, nažalost, umrla već pre gotovo godinu dana. Imala je tada samo 32 godine. Na usponu svoje karijere koju je gradila sa ogromnom dozom optimizma i humora. Žao mi je što sam za nju čula možda godinu ili dve pre njene smrti. Žao mi je što nisam imala priliku da je upoznam lično. Tražila sam nekako način da stupimo u kontakt, ali je već bilo kasno.

Stela je – baš kao i ja – imala ovu dijagnozu, ali je – baš kao i ja – nosila to kao nešto sa čim se jednostavno živi i što je samo jedan od segmenata njene ličnosti, koja je bila prebogata dobrim osobinama. Bila je spisateljica, novinarka i komičarka. Možda jedan od najpoznatijih njenih govora je onaj u kojem na sebi svojstven način govori da ljudi sa hendikepom ne treba da budu uteha drugima što i oni nisu u njihovoj poziciji, i da ne treba da nas gledaju kao viša bića sa druge planete, jer se izgrađujemo i živimo potpuno normalne živote, baš kao i drugi. Stela je meni ipak bila inspiracija. Inspiracija u smislu da sam znala da nisam sama u svom pogledu na sebe i na svet koji me okružuje.

Napisala je i ”Pismo osamdesetogodišnjoj Steli Jang” u kojem brutalno iskreno piše o sebi, svom životu, svojim željama i nadanjima. O tome kako sigurno već ima ”lebdeću stolicu”, misleći na neka ultramoderna futuristička invalidska kolica. U istom pismu Stela kaže: ”Ja nisam pogrešna za svet u kome živim. Nego svet u kome živim još uvek nije pravi za mene.”. Oh, kako je ovo istinito i očigledno, ali malo ko to vidi.

(…)

Tekst “Moja prijateljica, Stela Jang” Snježane Jolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.