Moje školovanje (2. deo) : Inkluzija

Piše: Stefan Lazarević za IZI VelikiMali (Blog o socijalnom uključivanju)

Kliknite da pročitate prvi deo bloga o Stefanovom školovanju.

Pre početka školske godine, moji roditelji i pedagoškinja iz osnovne škole imali su sastanak u Drugoj ekonomskoj školi, da bi upoznali zaposlene sa mojim načinom učenja i potrebnim prilagođavanjima. Bili su tu i direktor škole, dve pedagoškinje i psihološkinja i neke prosvetne savetnice.

Sutradan smo imali još jedan sastanak jer je direktor izrazio želju da roditelji dovedu i mene da me upoznaju. Na sastanku su bili isti ljudi kao i prethodnog dana, samo što nam se ovoga puta pridružio i profesor fizičkog. Kada sam ih video, ja sam direktoru rekao da liči na jednog poznatog harmonikaša, a profesoru fizičkog na omiljenog pisca. Njima je to bilo simpatično i malo su se nasmejali. Direktor mi je na to kazao da je i on muzičar, ali i fudbalski sudija, a profesor mi je rekao da je on rođak tog pisca. Inače, razredni je trebao da mi bude profesor građanskog, ali je direktor posle ovog sastanka doneo odluku da mi razredni starešina bude pedagog i nastavnica građanskog vaspitanja, jer je znao da ona ima iskustva sa osobama koje imaju teškoća.

Radovao sam se polasku u srednju školu, ali mi je teško bilo kada sam saznao da niko poznat iz moje osnovne nije upisao Drugu ekonomsku školu, pa nisam imao nikog da me bar malo bodri, hrabri, govori da će sve biti u redu, i sa kim bih podelio svoje probleme. Čuo sam i da se deca iz mog novog razreda nisu nikada sretala sa osobama sa teškoćama, pa sam se mnogo brinuo kako će se oni snaći i kako ću se ja snaći sa njima.

Sećam se i prvog dana u srednjoj školi. Imali smo čas građanskog vaspitanja i razredna nas je sve pitala zašto smo upisali Drugu ekonomsku školu, i obrazovni profil poslovni administrator. Ja sam rekao da želim da budem novinar, i rekli su mi posle da sam se tog dana izdvojio, jer sam bio skoro jedini koji je znao čime želi da se bavi u budućnosti. Narednog časa, bez mog prisustva, razredna je razgovarala sa decom, i objasnila im neke stvari o autizmu i upoznala ih je sa nekim mojim specifičnostima. Ovo je bilo potrebno da se oni ne bi iznenadili, ako se budem uznemirio, a njima ne bude bilo jasno zbog čega. Da im ona nije na to ukazala, verovatno bi se pitali zbog čega se tako ponašam. Čuo sam da su na tom času neki drugovi rekli da smatraju da ne bi trebalo da idem sa njima u odeljenje, već u specijalnu školu.

Jedna situacija se desila kada sam poželeo da kupim palačinke u školskoj kuhinji i kada sam se uznemirio što je nekim mojim drugovima i drugaricama bilo veoma čudno. Problem je nastao zato što sam ja želeo da palačinke kupim preko reda, jer sam se bojao da ću zakasniti na čas. Prodavac mi je rekao da moram da sačekam red, na šta sam ja burno reagovao i počeo da vičem. Drugarica iz odeljenja mi je dobacila “Ćuti”, zbog čega sam se još više naljutio. Preneo sam razrednoj šta se dogodilo, i usput napomenuo da hoću da napustim odeljenje, jer sam se jako uvredio zbog reakcije moje drugarice. Razredna je ipak uspela da me smiri.

Nekoliko dana kasnije su mama i razredna razgovarale o tome kako da mi se pomogne u odnosu sa vršnjacima, i dogovorile su se da na jedan čas dođe Milena Jerotijević, psiholog, koja me je poznavala od malih nogu. Drugovi su i za nju imali mnogo pitanja, što o autizmu, što o meni lično, a sve sa ciljem, kako da me bolje razumeju. Razredna i ja smo otišli u drugu učionicu, jer su se oni pribojavali da me ne povredi neko pitanje i komentar.

Takođe, i situacija sa nastavnicima je bila slična, jer su mama i razredna, što sa njima, što međusobno, imale bezbroj razgovora, sa ciljem kako da mi se pruži podrška u učenju. Ipak, neki nastavnici su pokazali više spremnosti da mi pomognu i donekle se prilagode, a neki manje.

Tada su se pojavili i predmeti i nastavnici koje nisam voleo. Nisam voleo profesore koji nisu umeli ili nisu hteli da mi objasne zadatke koje sam radio na kontrolnima. Takođe, nisam voleo one nastavnike koji nisu bili dobri prema drugoj deci iz razreda.

Voleo sam da idem na časove kod profesora fizičkog, zatim na srpski i matematiku, zato što su i nastavnice koje su mi predavale bile izuzetno ljubazne prema meni, a isti je slučaj i sa nastavnicima fizičkog. Sa nastavnikom fizičkog sam tokom ove četiri godine školovanja postao prijatelj. Još uvek smo u kontaktu, i to tako što me je on uključio u treninge sa drugim mladim ljudima.

Jedan od predmeta koji mi je bio težak je Poslovno administrativna obuka. Već na samom početku, dobili smo zadatak da osnujemo virtuelno preduzeće. Ja sam se ponadao da ćemo možda osnovati neko preduzeće koje se bavi izdavanjem muzičkih CD-ova, i sigurno bi mi bilo lakše da učim kad bi se to ostvarilo, ali do toga nije došlo zato što su drugovi iz odeljenja želeli da osnuju preduzeće koje se bavi trgovinom parfemima što mene uopšte nije interesovalo. Između ostalog, i zbog toga nisam voleo da učim ovaj predmet.

Jednom prilikom, kada mi nije bilo jasno šta i na koji način treba da uradim, tražio sam pomoć drugova, a onda i od nastavnice. Ona je tada predložila da organizujemo sastanak sa mojom mamom i razrednom, kako bismo se dogovorili na koji način bi najbolje moglo da mi se pomogne i prilagodi nastava. Na tom sastanku dobio sam neke zadatke koje smo posle mama i ja provežbali kod kuće.

Nekoliko časova kasnije opet se dogodila jedna neprijatnost. Nastavnica nas je rasporedila u službe i ja sam bio sa nekim učenicima koji nisu baš imali posebnu želju da mi pomognu. Jedna drugarica je ipak uradila zadatak umesto mene i htela da me potpiše, ali nastavnica to nije dozvolila. Ja sam i sam želeo da uradim zadatak, ali mi je trebala pomoć koju nisam dobio. Mnogo sam se zbog toga uznemirio i želeo sam da odem kod razredne da joj se požalim i da mi ona pomogne da se nekako smirim. Razredna tada nije bila u školi, a ja nisam znao više šta da radim, pa sam se čak i rasplakao na sledećem času. Nastavnica kod koje smo imali ovaj čas me je smirivala, baš kao i drugovi iz odeljenja, govoreći mi da će sve biti u redu. Zbog ove situacije, danima sam bio nervozan i bilo mi je mnogo teško.

Imao sam još jedan sastanak sa nastavnicom i sa razrednom, pa mi je posle bilo malo lakše kada su mi one objasnile kako treba da radim, ali svejedno, ovaj predmet mi je bio težak.

Kancelarijsko poslovanje, iako smo učili slične stvari kao i na Poslovno administrativnoj obuci sam voleo, zato što je nastavnica bila dobra, slala nam je mejlom materijal za učenje, umela je i da me ohrabri kada se uznemirim, čak je sa mnom ponekad pričala o temama koje su mi bile zanimljive, a nisu bile u vezi sa gradivom. Lepo sam se uklopio na njenim časovima i ona me je stalno pohvaljivala jer sam bio aktivan.

Nastavnica spoljno trgovinskog poslovanja je važila za veoma strogu. Ipak, zajedno smo nekoliko puta bili kod razredne da se dogovorimo o načinu rada, a sve sa ciljem kako da naučim zadato gradivo. I sada, kad god se sretnemo, srdačno se pozdravimo i lepo popričamo.

Nastavnik ruskog je bio izuzetno fin čovek prema meni i uvek se trudio da mi pomogne u učenju i da me pohvali kad sam nešto dobro uradio i da me ohrabri da nastavim da učim.

Sa nastavnicom ekonomije sam se tokom sve četiri godine školovanja odlično razumeo. Ona je umela da me ohrabri kad se uznemirim, davala mi je jednostavne zadatke, prilagođavala gradivo za učenje, a osim toga mi je pomagala na maturskom ispitu iz stručnih predmeta i na tome sam joj zahvalan.

U četvrtoj godini sam dobio nekoliko sjajnih nastavnika, koji su mi ulepšali školovanje. Svako od njih mi je bio interesantan na svoj način, pa mi je to dalo dodatni podstrek da zavolim školu.

(…)

Tekst “Moje školovanje (2. deo)” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.