Vlada Republike Srbije
Piše: Relja Dereta (Blog o socijalnom uključivanju)
– Dobar dan, evo mi doneli lopate!
– Ma imamo previše lopata sad, ne treba nam!
– Ali rekli su nam da ovde hitno trebaju lopate!
– Ko vam je rekao?
– Pa, na tviteru je neki lik napisao AJMO HITNO LOPATE NA MAKIŠ RT RT RT
– Ko je rekao gde šta?
– Nema veze… šta ćemo bre sad sa ovih 15 lopata… dobro, kako možemo još da pomognemo?
– Nema gde sad da pomognete, imamo ljude, lopate, sve…
– Sigurno? Mislim, svih ovih dvesta ljudi sedi ovde i ne radi ništa.
– A pa zato što smo napunili vreće sa peskom, sad čekamo kamione da ih nose dalje.
– Dakle fale kamioni?
– Fale kamioni.
– Ok, odakle treba da stignu kamioni?
– Iz Beogradvoda.
– Gde je to?
– 300 metara odavde.
– Samo 300 metara!? Ok, jeste ih zvali?
– Pa , jesmo pre nekog vremena…
– Pa kad stižu kamioni?
– Pa ono, trebalo bi… u nekom trenutku…
– Ok, možete to da proverite, da ih pozovete?
– Ne, nemamo njihov telefon.
– Pa kako ste ih zvali?
– Šaljemo nekog kolima da im javi šta nam treba.
– A da ja odem da vidim kad će kamioni?
– E dobra ideja!
Beogradvode, 3 minuta kasnije.
– Dobar dan, mi smo sa Makiša, hoćete slati kamione?
– A jel vam trebaju kamioni?
– Pa zar vam nisu zvali iz… nema veze, možete odmah da pošaljete što više kamiona do Makiša, da nose vreće sa peskom tamo gde su potrebne?
– Evo sad ćemo 3 da pošaljemo odma’
– Super… E, nego, mogu da uzmem Vaš broj telefona?
Makiš.
– Evo stižu 3 kamiona. Takođe, evo broj telefona čoveka iz Beogradvoda. Kad trebaju kamioni, vreće, bilo šta, zovite ga da vam pošalje.
– Bravo sine, baš si akcion!
Kakva bre akcionost i snalažljivost, pa ovo je apsolutno elementarno zdravorazumno ponašanje: Imaš dve ključne lokacije koje moraju nesmetano da komuniciraju i funkcionišu da bi snadbevale ceo grad preko potrebnim vrećama sa peskom za pravljenje bedema. Zar nije normalno da po jedna osoba sa svake od lokacija prilikom prvog kontakta razmene brojeve telefona i zovu čim nešto treba, umesto da koriste sistem sporiji od golubova pismonoša?
Možda se zapravo ne treba nervirati i prozivati te ljude. Lako je biti pametan ,,sa strane”, kada nisi usred svog tog haosa. Između ostalog, pored navedene situacije gde sam napravio nešto dobro, i sam sam imao više nego dovoljno trenutaka tokom poplava gde mi je mozak isto tako zakazao kao i ljudima kojima sam neplanirano pomogao.
U svakom slučaju, dok sam išao sa Makiša dalje, pokušavao sam da ne razmišljam previše o ovoj epizodi, jer sam osećao da bi mi verovatno glavna rekacija na to bila snažan pad motivacije. Jer, ako je na toliko bitnom mestu prisutan takav primer dezorganizacije, kako li je tek drugde na terenu? Koliko volontera upravo sada negde dolazi, biva odbijeno, sedi bespospleno ili na drugi način zaludno troši svoju energiju jer neko nije zapisao tuđi broj telefona?
—
Ono što najviše pamtim noć pre, tog petka večeri, nisu same vesti, pa ni društvene mreže, u kojima se uveliko brujalo o odlasku u Šabac, već atmosfera na milongi – tango plesnoj večeri. Onaj mali broj ljudi koji je došao je većinom doneo sa sobom zabrinutost i želju da nešto uradi – Želimo da pomognemo, ali kako? Šta raditi? Kome se obratiti? Već je hiljade, previše ljudi otišlo za Šabac, šta sa svima ostalima?
Ta energija zabrinutih ljudi je ono što je meni bio signal da je situacija zaista ozbiljna i da se treba angažovati. S druge strane, tu mi se umešao i osećaj da postoji neko Očekivanje od mene da se angažujem – i od strane drugih ljudi (“Vidi ga mlado muško, kako već nisi u Šapcu sa lopatom?”‘), i od moje lične percepcije sebe kao “aktiviste”‘, šta god to značilo. Otprilike, ako se sada odmah nešto ne uradi, to je Sramota. I ok, želim da pomognem, ali me je nešto nerviralo kod tog očekivanja i nije mi davalo mira.
Trebalo je da poslušam taj signal i malo više razmislim o svemu. Međutim, to veče kada sam se vratio kući sam napravio grešku koju sam u narednim danima više puta ponovio, a to je da sam se zaleteo da pomognem bez da sam zaista razmislio kako je najbolje da to uradim. Ili, na dubljem nivou, reagovao sam impulsivno, bez osećaja koja je to realna situacija ispred i širi kontekst oko mene.
Konkretno, napravio sam improvizovani blog gde sam krenuo da kačim korisne linkove i informacije u vezi sa poplavama. Naravno, koji sat kasnije sam se suočio se sa realnošću šta znači kada jedna osoba pokušava da prati SVE što se dešava na terenu/internetu – natrpan sajt koji manično i neuspešno pokušavam da apdejtujem svežim informacijama iz minuta u minut. U svakom slučaju, ubrzo se pojavio i sajt poplave.rs , stručnija, iskusnija i brojnija ekipa koja je ozbiljno pristupila ovom zadatku.
Nakon te skoro neprospavane noći, ujutru opet nisam seo da razmislim šta da radim već sam preko tvitera tražio kako da pomognem dok nisam našao taj tvit koji me je odveo do Makiša, gde sam pukom igrom slučaja ispao makar na kratko koristan. Posle Makiša sam zajedno sa još par ljudi zamalo poginuo kod Brankovog mosta, opet zbog jednog najblaže rečeno neogodovornog koordinatora.
U svakom slučaju, bio sam krajnje srećan kada mi se javio Luka iz Kulturnog centra REX kojem sam prethodno pisao sa idejom da pomognem. U Rexu su radili na prikupljanju i distribuciji pomoći, sakupljanju informacija, povezivanju… Sada ću možda biti zaista koristan.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar