Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Milošević (Blog o socijalnom uključivanju)

Ako bi trebalo da biram između spoljašnje i unutrašnje lepote, glasam za ovu drugu. Ipak, budimo iskreni, svi volimo da vidimo sređenu i urednu osobu, kao i da sami tako izgledamo.

Osobe sa invaliditetom zaslužuju, isto koliko i drugi, da izgledaju lepo i da se zbog svog izgleda osećaju zadovoljno. Međutim, život osoba sa invaliditetom se, generalno, sastoji iz svakodnevnih manjih ili većih bitaka, a odlazak u prodavnice, frizerske i kozmetičke salone, kao i traženje moderne i praktične garderobe samo je jedno od brojnih bojnih polja.

O barijerama kada je kupovina u pitanju sam već pisala u tekstu objavljenom u okviru Bloga o socijalnom uključivanju, pod nazivom Kupovina – uživanje ili nemoguća misija. Žao mi je što se u našoj zemlji  situacija po tom pitanju u međuvremenu nije promenila. Za sve nas čije telo ne spada u standardno i dalje nije jednostavno pronaći garderobu koja sasvim odgovara, kao i nekog ko bi određeni odevni predmet prepravio u skladu sa našim merama i položajem tela.

Lično već godinama ne uspevam  da pronađem ni obućara koji bi mi napravio cipele po meri i ukusu. Mnoge obućare u Beogradu sam kontaktirala i svi su me odbili. Nekolicina mi je ljubazno predložila da se obratim kolegama koji se bave ortopedskim cipelama, iako ja svaki put jasno i glasno naglasim da meni ne treba ortopedska, već cipela rađena prema mojim stopalima koja su deformisana. Želim da bude ne samo udobna, već i da mi se dopada.

Predrasude prema osobama sa invaliditetom su neizostavne i kada je u pitanju svet mode i kozmetike. Ima onih kojima nije jasno otkud osobama sa invaliditetom želja za šminkanjem, tetovažom ili pirsingom niti zašto, recimo, nose cipele sa štiklama ili mini suknje.

Vremenom naučite da ne „skačete” na svaki komentar, ali nikada se do kraja na njih ne naviknete. Ne treba se navikavati ni na izjave poput: „U kolicima je, a toliki novac troši na garderobu/cipele“, „Baš njoj/njemu treba zatezanje bora“, „Kako je divno što dolaziš na depilaciju i vodiš računa o sebi“, ili čak: „Što joj/mu stalno oblačiš tamne boje?“ upućene majci odrasle osobe sa invaliditetom sasvim sposobne da sama odabere šta će obući.

Nekima izgled znači manje, nekima više. Ima onih kojima je značajno za samopouzdanje da nose upadljivu odeću, neobičnu boju kose ili jaku šminku, dok neki više vole da se istaknu na drugi način. Kao i kod svih ljudi, tako se i kod osoba sa invaliditetom to tokom godina menja, u zavisnosti od raspoloženja, posla kojim se bave i bezbroj drugih životnih okolnosti. Razlika je u tome što osobe sa invaliditetom, da bi sprovele u delo bilo koju svoju ideju, pa i onu koja se tiče izgleda, moraju malo više da se potrude.

Najpre treba da pronađu pristupačan frizerski i kozmetički salon u koji uopšte mogu da uđu i u kojem mogu da se kreću. Zatim je bitno da u salonima stolica ili sto ne budu previše visoki ili niski da bi osoba mogla da se prebaci sa svojih invalidskih kolica radi željenog tretmana. Ne, ovde ne mislim na fizikalnu terapiju ili medicinske tretmane, već na farbanje, šatiranje, depilaciju, anti-celulit masažu, negu kože, pedikir, manikir i sve ono što ovakvi saloni inače nude svojim klijentima.

Osim „visinskih“ barijera, treba savladati i mentalne. Drugim rečima, poželjno je da osoblje bude senzibilisano za rad sa osobama sa invaliditetom. Za ovo ne postoji poseban recept niti specijalna obuka. Uz otvorenost i strpljenje, ponekad je samo potrebno biti kreativan. Ukoliko neko od nas ne može zbog invaliditeta da podigne ruku ili nogu, sagne glavu ili se namesti onako kako to čini većina, potrebno je samo saslušati mušteriju da objasni šta i kako može. S druge strane, ima i onih kojima je možda zgodnije da neko dođe i tretman obavi u kućnim uslovima.

Ortopedska pomagala, kao neizostavni deo naših života, takođe mogu da se pretvore u modni detalj. Sada se već uveliko proizvode invalidska kolica sa popularnim junacima iz crtaća, šarenim, svetlećim točkovima, a ponekad ih i poveravamo svojim prijateljima umetnicima da nam oslikaju štake ili sami dodajemo detalje, poput raznobojnih marama na mesto gde su invalidska kolica iz nekog razloga oštećena.

Jesmo isti u svojim potrebama, ali smo uskraćeni kada je reč o izboru. Često smo prinuđeni da prihvatimo skuplje usluge zato što u salone gde je ista usluga povoljnija ne možemo da uđemo zbog stepenica, malog lifta ili su nam daleko od kuće.

Svakodnevica osoba sa invaliditetom je, generalno, izuzetno skupa. Naučili smo da mnogo toga rešavamo odricanjem. Ponekad je to lakše, ponekad jedino moguće, ali nikako ne sme biti trajno rešenje. Kao i svi ostali i mi imamo želje i afinitete. Život nas uči da stalno pronalazimo rešenja, ali ne smemo ga provesti gušeći ih. Nekada uspemo, nekada ne. Često se i umorimo od silnih pokušaja, ali znamo svi da ih niko umesto nas neće ispuniti.

——-

Tekst „Može li svet kozmetike da bude inkluzivan?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Jelene Milošević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.