Vlada Republike Srbije
Piše: Iva Eraković (Blog o socijalnom uključivanju)
Mediji, instant književnost, modna industrija – nikada nas nisu više zapljuskivali savetima, modelima i projekcijama „pravih“ žena i muškaraca. Pod okoštalim terminom „pravi/a“ krije se formula nategnutog savršenstva koje je uniformno, isključivo, banalno i dosadno. Istovremeno, insistiranjem na ovakvoj prozaičnoj uravnilovki spoljne estetike, ali i unutrašnjeg bića, šteta je naneta svima – i ženama i muškarcima.
Jer biti „pravi/a“ je važnije od biti svoj/a i autentičan/na, ispred biti srećan/srećna. Takođe, ovakva podela, dovela je do još većeg udaljavanja žena od muškaraca i obrnuto, a jaz između polova, umesto da se smanjuje – i dalje počiva na obilju iskonstruisanih „podrazumevanja“. Jer, ako ne zadovoljavaš postavljene kriterijume – treba da se osećaš inferiorno, nedovoljno dobro, bezvredno, promašeno. Međutim, tako se udaljavaš kako od sebe, tako i od ljudi oko sebe.
Gordost i predrasude
Od pamtiveka, preko različitih psiholoških, socioloških i antropoloških teorija, razlike između muškaraca i žena večita su tema i inspiracija. Mediji, laka književnost, muzika potcrtavaju ove razlike, banalizuju ih i konstruišu u stereotipne modele – koji polako postaju opšteprihvaćena pravila koja se u skladu sa vremenom pakuju u različite oblike poželjnosti i društvene prihvatljivosti. Poruka je uvek ista: Nemoj da štrčiš! Uklopi se u standard! Budi ono što ti je namenjeno!…
Istovremeno, ljudski stavovi, postupci, ubeđenja i uverenja često su određeni upravo tako postavljenim predstavama i saznanjima, koje bez ličnih filtera, nekritički i olako preuzimamo i kao da moramo da ih prihvatimo kao jedine istinite i stvarne. Ako kroz te a priori predstave gradimo i odnose sa drugima i tako projektujemo svoja očekivanja, zapravo postajemo robovi predrasuda. U tom smislu, žena će uobičajeno biti prikazana kao: nežna, prijatna, ljubazna, ona koja voli decu, sklona kompromisima, pomagačkim i izvršilačkim profesijama, dok su muškarci racionalni, mudri, agresivni, ambiciozni, viđeni za pozicije rukovođenja i upravljanja… I samo kao takvi – biće „pravi“.
Biti „prava“ ili „pravi“ je zapravo gomila iskonstruisanih zahteva koji nisu okrenuti dobrobiti onog ko epitete nosi, naprotiv. „Prava“ žena ili „pravi“ muškarac, naime, tu su da zadovolje svoje partnere, okolinu, roditelje, poslodavca, decu… Pod pritiskom ispunjenja svoje zadate uloge, udaljavamo se od sopstvenosti, autentičnosti i individualnosti – istovremeno gajeći sve manje iskrene odnose sa svetom oko nas. To breme nametnuto za oba pola, društveno nas isključuje i svodi na uvrežene polne modele, bez ličnog pečata, bez suštinskog sadržaja…
Da li moramo i da li treba da budemo „pravi“? I zašto je odgovor NE i za žene i za muškarce?
Ako si ŽENA:
Ne moraš da se udaš i da imaš muža. To je tvoj izbor.
Nije sramota biti razvedena. Ne dozvoli da te zovu raspuštenicom.
Da li ćeš imati decu ili ne – na prvom mestu je tvoja stvar. Ne moraš da rađaš. Ne moraš da budeš majka. Tvoje telo je tvoj izbor.
Ako ne možeš da rodiš – niko nema prava da te zbog toga preslišava, savetuje ili čini manje vrednom.
Ne moraš da budeš mršava, ni gojazna, niti da izgledaš kao žene sa reklama. To ne znači da ne potražiš pomoć lekara – ako imaš zdravstveni problem.
Ne moraš da budeš nežna i elegantna, to je pitanje tvog senzibiliteta i želje.
Ne moraš da budeš popustljiva, ni poslušna. Posebno ako tako obezvređuješ sebe.
Ne moraš da „znaš kada da ućutiš“, niti da budeš tiha. Govor služi da bismo se razumeli, a ćutanje je znak trpljenja.
Ne moraš da budeš ženstvena, ne moraš da budeš izazovna. To su inače kategorije koje različito doživljavamo.
Ne moraš da se šminkaš, ne moraš da budeš nenašminkana. Tvoje lice je tvoje platno.
Ne moraš da se izvinjavaš ako želiš karijeru i ambiciozna si. Ti biraš svoje prioritete.
Potpuno je u redu da budeš ministarka ili taksistkinja ili da treniraš fudbal i sviraš bubnjeve. Ne postoje ŽENSKA ili MUŠKA zanimanja.
Ne moraš da znaš da kuvaš. I potpuno je u redu da budeš master kuvarica najboljih restorana.
Ne moraš da izgledaš mlađe. Izgledaj onako kako tebe čini srećnom.
(dopisati… svaka za sebe)
Iako su stereotipije vezane za žene ukorenjenije, češće i više se ističu i potcrtavaju, činjenica je da su i muškarci i te kako izloženi gomili zahteva koje treba da ispune, kako bi dokazali svoju unapred konturisanu rodnu ulogu.
Zato, ako si MUŠKARAC:
Ne moraš da budeš snažan. Tvoje telo služi prvenstveno tebi.
Ne moraš da budeš hrabar. U redu je da imaš strahove i da ih deliš sa drugima.
Ne moraš da zarađuješ više od partnerke. Doprinećete, koliko i kada ko može. Ne moraš uvek ti da platiš račun u restoranu, kafiću, bioskopu…
Ne moraš da se oženiš „zato što je došlo tvoje vreme“.
Ne moraš da želiš karijeru. Možda je tvoj san da ostaneš sa decom i brineš o kući, ma šta društvo o tome mislilo.
Ne moraš da se baviš „muškim“ zanimanjima, fantastično je biti šminker, krojač, vaspitač.
Ne moraš da voliš sport i treniraš. To je pitanje tvojih afiniteta.
Ne moraš da piješ alkohol, da bi dokazao da si „muško“. Tvoja stvar je da li u kafiću piješ sok ili mleko.
Ne moraš da voziš i voliš automobile.
Ne moraš da sakrivaš suze. Plač znači da si ljudsko biće koje oseća tugu, strah i bol.
Ne moraš uvek da želiš seks. Niko nije mašina. Niti treba da bude.
Ne moraš da kriješ šta osećaš. I možeš da govoriš o tome.
(dopisati… svaki za sebe)
I možda najvažnije od svega – šta ne moramo NI kao ŽENE NI kao MUŠKARCI:
Ne moramo da budemo savršeni. Jer niko nije savršen i ne treba da bude.
Ne moramo da budemo uvek jaki/e. Sasvim je u redu biti slab/a, uplašen/a, tužan/a.
Ne moramo da budemo strejt. Sasvim je u redu imati drugačiji seksualni identitet ili orijentaciju.
I… spisak bi mogao biti beskrajan, ali sve se može sažeti u jednu istinu:
NIKADA ne moramo da budemo ono što nismo.
Stereotipi i predrasude – put ka diskriminaciji
Većina psihologa saglasna je da su stereotipi specifična svojstva koja pripisujemo ljudima na osnovu njihove pripadnosti određenoj grupi.
Stereotipi odražavaju kulturološka uverenja.Stoga unutar društva postoje lako prepoznatljivi opisi članova određene grupe koje možemo prepoznati čak i ako ne verujemo u njih.
Važno je zapamtiti da svi ponekad stereotipiziramo druge ljude, ali je isto tako važno napomenuti da je emocionalno zasnovane stavove, kao što su stereotipi, mnogo teže promeniti u poređenju s drugim vrstama stavova.
Polni stereotipi su veoma česti i rašireni – tako, nažalost, mnogi veruju da su žene uspešne u nekim „muškim” područjima zahvaljujući sreći ili zato što su se mnogo trudile, a ne zbog svojih sposobnosti. Tako, istraživanja objavljena u naučnom časopisu The Quarterly Journal of Economics pokazuju da dečaci češće uspeh pripisuju svojim sposobnostima, a devojčice sreći, dok neuspeh dečaci pripisuju spoljnim faktorima, a devojčice sebi. Ovo je samo jedan primer kako rodni stereotipi „oblikuju“ vrednosti i stavove.
Nažalost, stereotipi udruženi sa predrasudama (neprijateljski ili negativan stav prema prepoznatljivoj grupi ljudi, koji se zasniva isključivo na njihovom članstvu u toj grupi) – vode u diskriminaciju.
——-
Tekst „Ne moram da budem ono što nisam! – Mitovi i zablude o ‘pravim’ ženama i muškarcima” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Ive Eraković možete pročitati ovde.
Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.
pdf [3 MB]
Napiši komentar