Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Anita Erker (Blog o socijalnom uključivanju)

Ima nešto prelepo u tom strahu da se plaše da priđu, da razgovaraju, da kažu ili pokažu (na) nešto. Ta ozbiljnost i ćutnja kojom grade slike pred svojim, mojim, ali i tuđim očima… tišina, mir; mir svega. Ima to nešto u zatvorenosti u strah, u povučenost u Svoje, katkad samo Sebi; uvučenost u Sebe i daleko – ima nešto, ali i pored toga što je prelepo, mnogo je teško.

Teško, vruće. Napadno.

Ima nešto, nešto. Ima nešto, lepo a gorko, veoma teško. To nešto je dovoljno providno da se razume šta je: drugačijost, otuđenost, nerazvitak; To nešto, Nerazvitak, pripojeno nežnosti, devičnosti, Čistoti.

Čistota i Nerazvitak.

Nespokoj koji tuče sve skrivene nevere, želje za drugim, nade za boljim. Kontrast koji traži snagu, stabilnost i odlučnost. Kontra koja ne da mira, niti mir traži, kontra nespokoju, koja uvek, uvek pretoči sebe u spokoj.

A srećna sam. Biti sestra osobe koja ima smetnje u razvoju je ono za čime, priznaćete, nije da mnoge mlade žene žude. Sebi i voljenima želimo lagodan, radostan život, pun kvalitetnih događaja i još lepših pamćenja. Želimo im sreću i slavlje. Želimo poslove, nove, materije i predmete.

Sestra sam. I ne želim tu lagodnost i te materije, ne želim da svi oko mene radosno žive i raduju se novom slavlju. Žena sam koja se raduje da najbliži, da brat, zna svoju meru lagodnosti, ume svoje događaje i sreće. Svaki korak – novi event, menadžment stvarnosti koji pravi vakuum od površnih dešavanja – njegova definicija, u njegovoj meri, u njegovo vreme koje smatra njegovim: on zna šta se tu dešava!

(…)

Tekst “Ne podmeći nogu, svete” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.