Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Valentina Lepojević (Blog o socijalnom uključivanju)

Često uhvatim sebe u dubokim mislima o socijalnim temama. Zašto li ovo dete ima tužan izraz lica? Da li je dobio lošu ocenu? Ili ga muče neke druge brige? Ko li je sve u ovom prepunom autobusu? Kakve li su njihove priče? Svako ima svoju priču. I svako ima svoje radosti i muke. Onda naiđe period kada i mene snađu neki problemi. I oni su meni najveći. Objektivno, nisu najveći – ali su moji. Šta je bilo nezamislivo teško – sada kad se setim, nasmejem se ili rastužim. I tako vreme prođe.

Moji dani izgledaju ovako: probudim se i popijem kafu. Izaberem odevnu kombinaciju, spremim se i izađem iz stana. Živim u gradu i autobusko stajalište je blizu. Uđem u autobus i odem na posao, usput kupim kafu za poneti, jednom mesečno i Liceulice. Posle posla uglavnom idem pravo kući, a nekad svratim u kafić. Vikendom uglavnom odmaram, željna izležavanja. Prošla godina je bila prilično izazovna zbog epidemije korona virusa i raznih uvedenih mera (karantina, policijskog časa). Uštedela sam neki novac i rešila da nastavim školovanje. Zašto da ne? Godina je ionako grozna, pa hajde da ne prođe uzalud. Prva rata košta koliko i par boljih čizama, a za naredne tri ću da se snađem. Možda uspem da nabacim još neku šljaku…

Vrlo sam svesna privilegije u kojoj živim i izbora koje pravim: nađi posao, radi, upiši školu, dodatno se angažuj, udaj se. Da li želim decu? Moj izbor. Na nepristojna pitanja odgovaram sa: ne mešaj mi se u matericu. Osnažena sam mlada žena, zahvaljujući porodici i okruženju. Okružena sam istim ili sličnim ljudima. Kad nešto ne znam, imam koga da pozovem i pitam. Kad nemam koga da pozovem, svesna sam da će se neka vrata otvoriti. Znam svoja prava, treba samo biti uporan. Dosta ljudi živi kvalitetnije i bolje od mene, ali mnogo više ljudi živi daleko gore. Zvuči pretenciozno: živeti privilegiju. Ali je istina.

Sad zamislite apsolutnu suprotnost od gore opisanog: Probudim se kad mi neko kaže, obučem stvari koje nisu moje – jer svoje stvari ne posedujem, ne mogu da upišem školu, ne mogu da nađem posao. Ne mogu da se udam. Da li ću da rodim dete? Ne zavisi od mene. Živim predaleko od autobuskog stajališta. I da je blizu, nemam novac za kartu, a i treba mi odobrenje da izađem. Nemam privatnost, sobu delim sa još petoro ljudi. Okružena sam istim ili sličnim ljudima. Nisam poučena o svojim pravima. Nasilje nije neuobičajena stvar. Znam da li je nešto dobro ili loše, ali nisam osnažena. Sva vrata su zatvorena. Nisam uporna, jer nisam naučena da to budem. Naučena sam da ćutim i trpim. Nemam gde.

Pa kako to u 21. veku? Sam biraš kako živiš, reći će neko. Zaista jeste nepojmljivo da u 21. veku neki ljudi žive na ovakav način, ali je tako. Reč je o osobama sa invaliditetom koje žive u institucijama, a koje su lišene poslovne sposobnosti. Prema važećem zakonu Republike Srbije, osoba može biti lišena poslovne sposobnosti, delimično ili u potpunosti. Tim osobama se dodeljuju staratelji ili starateljke, i to su uglavnom članovi porodice ili radnici/radnice u centrima za socijalni rad. Jednostavno postavljeno, ovo znači da o svim pitanjima koje se tiču života štićenika ili štićenice odluke donosi neko drugi. Režim starateljstva pogađa sve osobe koje su lišene poslovne sposobnosti, ali su žene u većoj meri ugrožene zbog višestruke diskriminacije: po osnovu pola, invaliditeta i činjenice da živi u instituciji.

Šta je potrebno kako bi se položaj ovih ljudi poboljšao je kompleksno pitanje i zahteva odvijanje dva različita procesa paralelno:

1. Ubrzanje procesa deinstitucionalizacije koji je u Srbiji započet još 2011. godine. Deinstitucionalizacija ne predstavlja samo obezbeđivanje boljeg stambenog prostora u zajednici, već se ogleda u obezbeđivanju pristupa svim pravima, ravnopravnosti pred zakonom, uključivanju u programe zaštite od nasilja, osnaživanju i jačanju samozastupničkih inicijativa. Ovaj korak znači da sredstva treba da se usmeravaju u usluge u zajednici, licencirane pružaoce usluga i socijalne usluge, a ne u same institucije.
2. Ukidanje mogućnosti lišenja poslovne sposobnosti u korist alternativnim načinima pružanja podrške osobama kojima je to potrebno, u obimu koji je potreban, a koji treba da bude individualno određen, uz poštovanje autonomije i volje osoba sa invaliditetom i u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom. Ovu konvenciju je Srbija ratifikovala još 2009. godine.

Mnoga ugovorna tela već godinama apeluju na Srbiju da postupa u skladu sa gore navedenim. Od međunarodnih tela UN:

• Komitet za prava osoba sa invaliditetom i Komitet protiv torture godinama ukazuju da je potrebno ubrzati proces deinstitucionalizacije u Republici Srbiji.
• Komitet za eliminisanje diskriminacije žena pozvao je Srbiju da ukine mogućnost lišenja poslovne sposobnosti po osnovu invaliditeta.
• Komitet za prava deteta preporučio je da Srbija treba da obezbedi da se institucionalizacija koristi samo kao poslednje sredstvo.

Takođe, na evropskom nivou:

• Evropska unija godinama ukazuje na to da u Srbiji nije postignut nikakav napredak u uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou ili procesu deinstitucionalizacije, uključujući konstantni nedostatak sredstava. Pored toga, u EU izveštaju za Srbiju navedeno je da su žene sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama posebno ranjive i da se suočavaju sa specifičnim oblicima rodno zasnovanog nasilja, kao što je prinudna kontracepcija, prisilna sterilizacija i prisilni abortus.
• GREVIO grupa Saveta Evrope saopštila je da Srbija treba da obezbedi poštovanje i promociju informisanog i slobodnog pristanka žena, posebno žena sa invaliditetom koje borave u institucijama.

Veliki broj nevladinih organizacija radi sjajan posao i zahvaljujući njima znamo šta se u institucijama događa.. Snimi se prilog koji se emituje na televiziji, ili čak film, napiše se članak, blog… Opet, zahvaljujući NVO ili osvešćenim pojedincima i pojedinkama. Te retke trenutke prokomentarišemo, na ovaj ili onaj način, i nastavljamo sa svojim životom, radostima i brigama, dok ljudi u institucijama i dalje nedostojanstveno žive, a njihovo vreme prolazi. Pošto reforme o kojima sam pisala zahtevaju promenu zakona i sistema, to se ne može ostvariti bez podrške Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije, a možemo se ugledati na primere dobre prakse brojnih država, kao što su: Italija, skandinavske zemlje, Hrvatska, Kanada i mnoge druge.

——-

Tekst „(Ne) Živeti privilegiju” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Valentine Lepojević možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.