Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Stefan Lazarević (Blog o socijalnom uključivanju)

U svojim dosadašnjim tekstovima nisam pisao o svom detinjstvu i mislim da bi vam možda bilo zanimljivo da pročitate o događajima kojih se sećam.

Politika i TV revija

Kao sasvim mali dečak sam naučio da čitam. Omiljeno štivo mi je bila Politika, koju sam mnogo voleo. Prvi događaj koga se sećam iz mog ranog detinjstva je da me je tata poveo na kupanje, a ja nisam hteo da ostavim novine, nego sam se tuširao držeći ih u rukama. Tada je nastala i fotografija koja me podseća na taj događaj. Sećam se i da sam jednom skakao po krevetu u dnevnoj sobi držeći Politiku u rukama i da sam je tako slučajno iscepao. To me je mnogo rastužilo i uznemirilo, pa sam terao roditelje da mi nekako poprave i zalepe novine.

Pamtim i da smo mama i ja Politiku kupovali na kiosku blizu naše kuće svakog jutra kada smo išli u prodavnicu i u šetnju. Nekoliko puta se dogodilo da su novine bile rasprodate i zbog toga bih se uvek jako uznemirio. Sećam se da je jednom moja baba otišla u podrum i iz njega mi donela neke stare novine, ali kad sam krenuo da čitam, shvatio sam da je pokušala da me prevari, pa sam ih bacio. Posle toga je mama molila prodavca koji je radio u kiosku da nam obavezno sačuva jedan primerak novina jer nije želela da plačem zbog toga što nismo uspeli da ih kupimo.

Ljudi nisu bili sigurni da li ja stvarno čitam te novine ili se samo igram, zato što u to vreme još uvek nisam govorio. Međutim, verujte da sam ih stvarno čitao. Posebno mi je bio interesantan Politikin dodatak Radio TV revija. Prvi put sam je video kada ju je jednom tata doneo sa posla. Najviše sam voleo da proučavam programe TV stanica koje su bili predviđeni za tu nedelju, zatim intervjue sa poznatim ličnostima, a voleo sam da čitam i deo u kome su predstavljane nove ploče određenih muzičara sa podacima o tome ko su bili kompozitori, tekstopisci, aranžeri i slično. Obožavao sam i top liste najslušanijih albuma zabavne i narodne muzike. Čitajući TV programe pamtio sam i kada se, kog datuma ili dana emitovala određena emisija. Zahvaljujući čitanju TV Revije zainteresovao sam se za datume, o čemu sam pisao u prethodnom tekstu. Toliko sam voleo te novine da sam tražio od mame da mi čita TV programe svih stanica za određeni dan i datum, dok ja ručam. Ideju za to dobio sam jer sam video da mama uvek sestri čita bajke dok ona ruča, jer nije volela da jede, pa je to pomagalo da pojede sve što joj je servirano za ručak.

Imao sam četiri godine kada sam progovorio. U to vreme, ne samo što sam voleo da čitam novine Politika i njen dodatak Radio TV revija, nego sam voleo i da gledam televiziju Politika, koja je na našem TV aparatu bila na petom kanalu. Moja prva reč bila je „poj bet“. Sećam se da su se moji roditelji začudili kada sam izgovorio tu reč, i nisu razumeli šta hoću. A ja sam zapravo želeo da uključe televiziju i puste program TV Politike.

Imao sam dve godine kada mi se rodila sestra. Sećam se da smo tata, deda i ja otišli po njih u porodilište, a ja sam opet u rukama držao Politiku, dok je deda razgovarao sa mamom. I to je ovekovečeno jednom fotografijom. Kada smo doveli mamu i sestru iz bolnice, ja više nikoga nisam hteo da pustim da uđe u naš stan. Tako su naši kumovi došli da vide bebu, a ja sam toliko plakao da su morali da odu. Čak i babu i dedu, koji su živeli u stanu ispod nas, nisam hteo da pustim da uđu i mnogo sam plakao kada su to pokušavali.

Crveni Jugo i ostali automobili

Rano detinjstvo pamtim i po želji da se vozim autom umesto da idemo u šetnju. Moj tata je tada imao auto Jugo crvene boje, koji je kupljen 1990. godine. Ako bi se dogodilo da ga tata slučajno nije parkirao u garaži, nego je bio na ulici ispred kuće, kada bih ga video, uvek bih plakao, jer sam želeo da se provozamo. Često je mojim roditeljima bilo jako teško da me smire jer sam odbijao da šetam i pokušavao da uđem u auto.

Kao što neko vreme nisam nikoga puštao da uđe u naš stan, tako nisam želeo ni da pustim druge ljude da uđu i voze se našim automobilom. Kad sam bio mali, išao sam na terapije u Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju. Nekoliko puta se dešavalo da našu prijateljicu, a moju tadašnju terapeutkinju, povezemo kući. Međutim, ja to nisam želeo. Plakao sam i drao se koliko me je grlo nosilo. Ona je pokušavala da me smiri, govoreći mi: „Sad ću ja da izađem iz auta!“ Slično se dogodilo i kada je moj deda bio kod nas, a mi smo se spremali da idemo do grada. Tada su moji roditelji planirali da odvezu dedu do njegove kuće, jer nam je to bilo usput. Mama je htela da ga pripremi, pa mu je rekla: „Pripremi se, on će da plače!“ Deda je odgovorio: „Zašto će da plače, ja sam mu deda!“ Međutim, puno sam plakao i vikao. Vozili smo ulicama u kojima je bila velika gužva, pa smo išli polako i deda je bukvalno izašao iz auta u pokretu i utrčao u autobus, jer nije mogao da podnese moje uporno plakanje.

Tek sada mogu da objasnim razloge zašto druge ljude nisam puštao u naš auto ili kuću. Razlog je bio taj što sam želeo da moji roditelji samo meni posvete pažnju, a ne drugim ljudima ili sestri, jer bi u tom slučaju mene zapostavili. I danas vrlo često znam da budem ljubomoran što su moji roditelji i sestra stalno nečim uposleni i želim da samo meni posvete pažnju. Ipak, danas sam svestan da moram i sam da pronađem način da ispunjavam svoje vreme i da treba da ih pustim da izvršavaju svoje obaveze.

Jednom je kod nas u gostima bio moj deda. Ne sećam se šta sam tačno uradio, ali se sećam da me je on opomenuo rečima: „Ne smeš to da radiš!“ Nisam uopšte razumeo šta je to značilo. Drugi put, baš smo se spremali da idemo u posetu kod njega, kada sam se uznemirio. Roditelji su pokušavali da me smire i rekli su mi: „Idemo kod deka Race!“ Od tada, kad god bi mi neko kazao reči „Ne smeš to da radiš!“, ja bih počinjao da plačem i da govorim: „Idemo kod deka Race!“ Pretpostavljam da sam nekako spajao ta dva događaja. Sada, kada moj deda više nije živ, počeli smo da renoviramo njegovu kuću. Kad god se naljutim i iznerviram, ja odem kod tate koji tamo radi i iako više ne govorim rečenicu „Idemo kod deka Race!“, ja to zapravo činim da bih se smirio.

Dok sam bio mali, bio sam opsednut automobilima i ulicama. Neprestano sam zapitkivao ljude kojim su ulicama negde išli, ili koliko automobila su promenili, odnosno kog datuma su ga kupili. Tako još uvek pamtim kada je moj teča kupio svoj auto Zastavu 128 tamnoplave boje – 31. decembra 1997. godine, a da ga je prodao 14. aprila 2001. godine, kada je kupio crveni BMW u Kučevu, mestu kod Požarevca. Posle ga je prodao našim kumovima. Zapamtio sam i da je moj ujak imao Opel Askonu svetloplave boje, a posle Renoa crvene boje. Moj brat od strica mnogo voli automobile i puno ih je promenio. Svoj prvi auto – Audi zelene boje – kupio je 6. januara 2003. godine, kada je i položio vozački ispit. Sećam se i jednog našeg nesporazuma – on je radio nešto oko motora tamnoplave Zastave 128, 19. juna 2005. godine. Ja sam se igrao tako što sam obilazio oko automobila i verovatno sam mu smetao. On se naljutio i rekao mi da to ne radim. Počeo sam da plačem. Mama je pokušavala da me uteši, a tata mi je kazao da ne zna šta da radi. I danas kada se prisetim ovog događaja, odmah se osećam isto kao i prvi put.

Već sam opisao da smo mi imali Jugo crvene boje. Sem njega, u našem dvorištu bio je i Jugo mog drugog dede, crveno-narandžasti. Zanimljivo je da je i deda Rada isto imao Juga, samo belog, kojeg je kupio 27. marta 2005. Još uvek se sećam telefonskog razgovora kada nam je saopštio da ga je kupio.

Televizija i Grand matematika

Oduvek sam voleo televiziju. Mnogo sam voleo da gledam izvlačenja nagradnih igara „Bingo“ i „Tombola“, pa su moji roditelji kupovali te listiće. Često sam čitao kombinacije brojeva sa njih, a to sam radio čak i u vreme kada je trebalo da idem na spavanje. Mama me je jednom nekoliko puta upozorila da ostavim listiće, a kako opomene nisu urodile plodom, ona ih je uzela od mene i kazala: „Ostavi Bingo!“ Mnogo sam se uznemirio i dugo sam plakao. Od tada, kad god bih čuo reč „ostavi“, to bi rezultiralo dugotrajnim plakanjem i smirivao bih se samo ukoliko bih uzeo „Bingo“ listić. Zato je moja mama uvek imala po neki u svojoj tašni, na polici sa knjigama, i svuda po kući, da bismo mogli brzo da ih pronađemo, jer mi je jedino to pomagalo da se smirim. Ista priča kao i sa dedinom rečenicom „Ne smeš to da radiš“.

Kao mali, imao sam četiri gumene igračkice kojima sam mnogo voleo da se igram. One su za mene predstavljale omiljene voditelje TV emisija. Često sam ih iznosio u dvorište, postavljao ih na stubove od ograde našeg dvorišta i zamišljao da se te emisije odvijaju dok sam ja u dvorištu. To mi je bila jedna od omiljenih igara, a vremenom sam počeo da zamišljam da sam i sam voditelj, davao sam nazive mojim emisijama, pripremao se za njih, razmišljao koga da pozovem u goste, svečano se oblačio da bih izgledao kao pravi voditelj.

Iako sam mnogo voleo slova i brojeve i naučio da čitam, nisam želeo da učim da pišem. Tata i mama su pokušavali da me navedu da napišem svoje ime ili imena članova moje porodice. Ali, zainteresovao sam se za pisanje tek kada mi je jednom tata obećao da će mi kupiti neku muzičku kasetu – kompilaciju hitova „Grand produkcije“ ukoliko prepišem imena izvođača sa te kasete. Od tada smo duže vreme vežbali pisanje tako što su moji roditelji diktirali imena muzičkih zvezda. Mama je diktirala imena pevačica, a tata je bio zadužen za pevače.

Isto tako se sećam i da je tata pokušavao da me navede da radim zadatke iz matematike. Kad mi je zadavao zadatke u kojima je trebalo da sabiram ili oduzimam bombone, jabuke ili kugle  sladoleda, to nije urodilo plodom. Ako bi me pitao koliko je tri više dve bombone, ja bih odgovarao: „Komada.“ Danas znam da sam to govorio zato što nisam razumeo tatino pitanje i šta ja zapravo treba da radim. Zato je tata osmislio „Grand matematiku“, gde mi je crtao binu emisije „Grand šou“ na kojoj je bilo, npr. dve pevačice i tri pevača. Brzo sam razumeo da ih je na sceni ukupno pet. Preko „Grand matematike“ sam brzo razumeo sabiranje i oduzimanje i bilo mi je veoma zabavno da rešavam te zadatke.

Kad god treba da naučim nešto novo, važno mi je da počnem od onoga što volim, od onoga što mi je jasno i prihvatljivo. Takođe, jako mi je važno i od koga učim. Sa velikim interesovanjem sam počeo da pratim sportske događaje na televiziji tek kada sam saznao da je direktor moje bivše srednje škole fudbalski sudija. Sport pratim i zbog mog trenera koji je mnogo doprineo mom osamostaljivanju, ali i tome da imam zanimljive aktivnosti od kada sam završio srednju školu.

Pamtim još jedan događaj koji je za mene bio dosta traumatičan. Moj deda, koji je živeo u istoj kući u kojoj i mi, 2004. godine odselio se u Nišku Banju. Prvi put smo kod njega otišli u leto 2004. godine. Ispred njegove kuće protiče potok sa izvorskom vodom. Obuo sam gumene papuče i otišao do njega. Ušao sam u potok i jedna papuča mi je spala sa noge i voda ju je odnela, sve do reke Nišave. Opet sam plakao, mama je pokušavala da mi pomogne da pronađemo papuču, ali nismo uspeli i na kraju sam se bos vratio kući.

Bilo mi je zanimljivo da pišem ovaj tekst i da se prisetim svog detinjstva. Nadam se da će i vama biti zanimljivo da ovo pročitate. Bila bi prava šteta ne staviti sve ovo na papir.

——-

Tekst „Neki događaji iz mog detinjstva” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Stefana Lazarevića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.