Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Dražen Zacero (Blog o socijalnom uključivanju)

U Atinu sam otišao u potrazi za drugačijim. Grad je u Evropi ali više ostavlja utisak severnoafričkog grada.

Različitost je sila koja inspiriše i pobuđuje ideje, otvara nove uglove, puni um sadržajem iz koga kreativci nešto stvore, a inovativci stvore nešto po prvi put.

Inovacija me oduševljava: razgovor koji nije samo kurtoazna i komformistička socijalna aktivnost, već zajednički rad, pretresanje nepoznatog radi učenja.

Suprotno od ovog iznad su ksenofobija, homofobija, strah od Roma, strah od imigranata, strah od sirmaštva, strah od beskućnika, odnosno mržnja prema navedenim grupama ljudi.

Iz Grčke sam se vratio sa puno novih informacija, utiskom da mi se ne sviđa pevanje na grčkom jeziku, porazmislio sam o anarhizmu, imigrantima, solidarnosti, kosmopolitizmu, posumnjao u zakone fizike kada sam se posle 3 sata vožnje od Beograda obreo u Mladenovcu i sl.

No ključno za ovu priču je nešto što me ranije nije zanimalo, a posle putovanja je počelo da me zanima!

Naime, u Atini postoji deo grada koji se zove Egzarhija, urbani deo, nalik našem Dorćolu, zaposednut kafićima, umetnicima, ilegalnim imigrantima, alternativcima (političkim i muzičkim: anarhisti, komunisti, pankeri, rokeri, nihilisti, hipsteri, korisnici i trgovci psihoaktivnim supstancama, što bi baba Ivanka rekla, „od zla oca i gore majke“, „s koca i konоpca“) itd.

Centar Egzarhije je trgić-parkić Egzarhion. Na tom trgiću se nalaze dve zgrade koje su okupirali anarhisti koji se lože na autonomne urbane komune, samoorganizovanje itd. Deda Mraze, ne skreći sa staze, važno je da se radi o dvema starim zgradama koje su decenijama propadale, a ljudi su ih dakle okupirali i stvorili uslove za život i rad lokalaca. Time su stvorili i lokalnu zajednicu tamo gde je inače teško postojanje iste: u velikom gradu.

Neobičan i neinstitucionalni primer dobre prakse iz zemlje Evropske unije, u oblasti socijalnog uključivanja

U obe zgrade je napravljen društveni centar. Zgrade su okrečili mladi, rad ne košta, a donosi druženje, kreč su nekako nabavili, kao i neke stare stolove i stolice koje uz malo kreativnosti pretvoriše u prijatan prostor, čak u trendu, budući da sada inače skupe kafiće uređuju u stillu poznatom kao industrijal.

U obe zgrade su otvorili bar i prodajom pića finansiraju časove grčkog za siromašne i uglavnom ilegalne imigrante, plaćaju stomatologa za siromašne koji inače nemaju pristup zdravstvempj zaštiti, nabavljaju materijal za kreativne radionice itd. Često organizuju i žurke, pa od prodaje ulaznica i pića finansiraju i druge slične inkluzivne aktivnosti. Koliko je to primer dobre prakse za uključivanje ilegalnih imigranata u zajednicu, svedoči i to što se imigranti noću tamo skupljaju u najvećem broju jer se tu osećaju bezbedno.

Bezbedno, budući da se u delu grada pored Egzarhije nalazi kraj u kome dominiraju pripadnici Zlatne zore, notorne neofašističke i ultra-desničarke grupe ljudi koji su skloni i da pretuku ilegalne emigrante smatrajući ih odgovornim za veliku nezaposlenost, prosjačenje, naruživanje grada, nebezbednost, trgovinu narkoticima i sl.

Imigranti o kojima je reč, nisu ljudi koji su iz Srbije emigrirali jer su dobili posao u grčkoj ispostavi kompanije Microsoft, već se radi o ljudima koji su pobegli od ratova iz Avganistana, Palestine, Iraka, Sirije, Palestine, severne Afrike itd. Njima je javni prostor jako važan, mesto gde mogu da zarade nešto, da provedu vreme sa poznanicima i time olakšaju teret siromaštva i isključenosti kroz podršku i razgovor. Nama je javni prostor mesto prolaza do kuće, posla, kafića, fakulteta i sl. Njima je javni prostor (ulica) habitus, mesto gde provode veliki deo dana.

(…)

Tekst “Nekorišćeni javni prostor za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.