Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Apolonija Margaret Štajf rođena je u Nemačkoj 1847. godine. Njen otac bio je građevinar, a majka domaćica. Margaret je bila zdravo, živahno i bezbrižno dete, sve dok se sa godinu i po dana nije razbolela od dečje paralize. Bilo joj je suđeno da nikada više ne hoda i da koristi kolica. Ovo je najteže palo njenoj majci, jer je mislila da će morati da brine o ćerki do kraja života, da njena ćerka nikada neće moći da preuzme domaćinstvo i postane majka. Tada se činilo da Margaret nema izgleda za lepu budućnost.

Međutim, Margaret je drugačije doživljavala stvari. Bila je puna života, zračila pozitivnom energijom, a njena vesela, društvena priroda činila ju je veoma prihvaćenom i popularnom. Uvek je želela da učestvuje u svemu što se dešava napolju, bez obzira na vreme, i tražila od porodice i prijatelja da je vode napolje čak i zimi. Kada je pošla u školu, pomagala su joj komšijska deca i sestre, a žena koja je živela blizu škole uznosila ju je uz stepenice. Volela je školu i bila natprosečna učenica.

Slobodno vreme provodila je sa drugom decom kad god je to bilo moguće. Stalno je smišljala nove igre i organizovala ih tako da i ona može učestvovati. Tada se pokazao njen talenat koji će joj kasnije biti od velike koristi: umela je da ukaže ljudima šta se mora uraditi tako da oni to i sami požele da učine. Čuvala je mlađu decu dok su njihove majke bile na poslu, što je za nju bila važna dužnost i pomagala joj u sazrevanju.

Nakon neuspešne operacije nogu, otišla je na oporavak u posebno lečiliše, u kome je uživala, ali je njeno fizičko stanje ostalo nepromenjeno. Uprkos protivljenju roditelja, upisala je krojačku školu i vremenom postala odlična švalja, još jednom dokazavši roditeljima da su je potcenili u pokušaju da je zaštite od razočaranja u sebe.

Sa sedamnaest godina Margaret je shvatila da se nikada neće izlečiti. Znala je da mora da prihvati bolest da bi pronašla svoj put u životu. Njen otac je adaptirao kuću i od radne sobe napravio krojački studio. Tako je Margaret, zajedno sa sestrama, obavljala krojački posao od kuće. Njihov krojački studio postao je poznat, a one su prve u svom gradu kupile šivaću mašinu. Kako Margaret nije mogla da desnom rukom okreće točak, mašina je bila okrenuta: levom rukom je pokretala mašinu, a desnom vodila materijal. Volela je da citira nemačku izreku: čovek najviše uživa da radi upravo ono za šta je najmanje sposoban.

Margaret je šila moderne haljine i odeću za decu, što u svom salonu, što na putovanjima, jer je njen rad bio veoma tražen. Na podsticaj rođaka fabrikanta počela je da radi sa filcom, i uskoro zaposlila svoje prve pomoćnike, pokrenuvši sopstveni posao izrade ženskih podsuknji i dečjih kaputića.

Margaret je zračila optimizmom i bila privržena ljudima, posebno deci. Pažljivo ih je posmatrala i odgovarala na njihova pitanja, taktično i sa humorom. Istu porodičnu atmosferu prenela je i na svoj posao, pomažući prijateljski svojim zaposlenima. 1880. godine u modnom časopisu našla je kroj slona od filca i odlučila da napravi osam jastučića kao Božićne poklone deci. Ona su bila oduševljena, i igrala su se njima na najrazličitije moguće načine. Nakon Božića ljudi su počeli da se raspituju za ove igračke, a Margaretin brat Fric došao je na ideju da ih prodaju na pijaci. Meke punjene igračke su tada bile novost, pa su doživele veliki uspeh. Uskoro su počeli da prave mačke, pse i druge životinje.

(…)

Tekst “Nemačka krojačica” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.