Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Ivana Kovačević (Blog o socijalnom uključivanju)

,,Deca vole da uče i neprekidno uče, samo što oni koji su živahniji ne žele da se svrte na neko statično mesto u toku saznavanja.
Zašto se neka grupa đaka odmah sama rasporedi u zadnje klupe?
Odgovor može biti da bi bili što dalje od ,,umiritelja” na jednom mestu. Nisu oni toliko protiv znanja, koliko su protiv mirnoće i skrštenih ruku. Kad bi se znanje sticalo u toku brzih pokreta, bili bi oni među najboljim učenicima.
Kada bi se u kasnijem životu izvršila anketa, verovatno bi se došlo do zaključka da je malo onih koji su živeli u velikoj fizičkoj dinamici, a da su nekad davno sedeli u prvoj klupi. Ja sam iz svog prikrajka to odavno primetio. Šta bih ja postigao da sam sedeo u zadnjoj klupi — kad bi meni tabla bila daleko, a njima (hitrima) je rastojanje do table prekratko za skok.“ (Nenad Stanković)

U prijatnom ambijentu ispod palme i masline, u dvorištu koje gleda na more, jednog letnjeg dana vodila sam prijatan, spontan i poučan razgovor sa Nenadom Stankovićem, dugogodišnjim porodičnim prijateljem. Razgovarali smo o rajskoj Boki Kotorskoj kojoj se vraćamo svakog leta, uticaju mora na zdravlje i vitalnost, vaspitavanju duha, procesima učenja, kao i preprekama u savladavanju gradiva uslovnjenim razvojnim smetnjama dece. Između ostalog, ranije sam imala priliku da zavirim u neobjavljene priče koje čine deo Stankovićeve autobiografije, spoznam moćan književni stil pun dubine i lepote, a prožet duhovitim opaskama vešto upletenim u interesantnu građu. Neke od tih tekstova čitala sam svojim đacima sa ciljem da ne posustanu i da idu napred vodeći se za stvarnim uzorom i pravim primerom osobe na koju se treba ugledati u svakom pogledu.

Nenad Stanković rođen je sa cerebralnom paralizom. Roditelji su ga podizali sa velikom upornošću i od najranijeg detinjstva učili da sve počinje vežbom i da vežba mora biti i ostati stalni pratilac života svakog čoveka. Kada je dorastao do toga da sam razume te mudre reči, preuzeo je taj stav kao ideju vodilju i nikad nije prestao da vežba. Rezultati nisu izostali. Nenad je diplomirani ekonomista koji se, pored osnovnog zanimanja, priključio Društvu za cerebralnu i dečju paralizu ,,Voždovac“ sa željom da doprinese njegovom radu. Bio je predsednik, potom sekretar ovog udruženja. Hobi su mu pisanje, fotografisanje itd. U dugogodišnjem je braku sa suprugom Svetlanom sa kojom ima odraslog sina.

Uprkos cerebralnoj paralizi, on je kroz život išao kao onaj duhovni nemirko s početka ovog teksta. Radoznao i vedar, jurio je ka svojim ciljevima. Oblikovan prema najvećim etičkim načelima, sa nama deli još neka svoja zapažanja o vaspitanju i značaju igre u životu deteta. Iz prve klupe svog života posmatrajući svet, ističe igru kao nešto veoma važno za pravilan razvoj i vaspitanje deteta. Posebnu porednost daje igri žmurke:

„Zašto deca vole da igraju žmurke? Deci, posebno onoj najmlađoj, skrivanje ne znači mnogo, skrivanje je samo igra. Čak i ako se sakriju, mala deca ne mare da li su zaista skrivena. Njima je naročito važno da budu pronađena, pa prigrljena, neizostavno prigrljena. Osećaj sigurnosti u takvim trenucima im je najvažniji osećaj i što se više puta ponavlja, ona su sve srećnija. Taj se osećaj rađa zajedno sa detetom, bez tog osećaja ne odrasta se na pravilan način.“

Obraća nam pažnju da izraz učestvovanje, u svemu pa i u igri, trebalo bi da zameni uobičajenu konstrukciju igrati se sa nečim, sa nekim. Igra prvenstveno postoji zbog učestvovanja, a ne da bi neko nekog zabavljao, da neko nekom služi kao igračka, koju će po potrebi odbaciti ili uzeti, po principu uzmi druga kad ti je potreban i odbaci ga kad ti nije potreban. Igra ne bi trebalo da bude nametnuta obaveza, već želja učesnika. To se ne odnosi samo na igru, već i na druge domene života. Posebno je važno obratiti pažnju na vaspitanje dece i odnos prema deci u najranijem dobu.

(…)

Tekst “Nemirko i druge priče” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.