Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Miroslav Jovanović (Blog o socijalnom uključivanju)

Kada Mirjana želi da ostavi snažan utisak na svog sagovornika, da ga zaplaši i odalji od sebe, ispriča mu kako je bila u zatvoru, jer je nožem izbola supruga. Krupna, otresita, oštrog pogleda i sigurnog tona, zaista odaje utisak nezgodne osobe, sa kojom se nije šaliti i koje bi svuda mogla da se snađe. Ako taj sagovornik uspe da zadobije njeno poverenje, čuće da je to uradila nakon što je on kontinuirano vršio nasilje nad njom i zlostavljao njihovu decu. Tu se slika o njoj iz korena menja. U onom oštrom pogledu, počinjete da hvatate nesigurnost, ranjivost, zabrinutost.

Mirjana je izmišljeno ime. Priča o njoj nije. Njena priča je specifična prema karakteru dela, ali ona u osnovi ima tipični obrazac u kojem se uloga žrtve i prestupnika smenjuju. To je priča u kojoj kršenje zakona predstavlja jedinu vidljivu opciju za spas ili jedini segment u vremenu, kada osoba prestaje da bude žrtva, dok se ponovo ne vrati u istu ulogu.

Žene i zatvor – to ne ide, nije uobičajeno, kao neki bag koji se društvu desi tek s vremena na vreme. U strukturi zatvorenika u Srbiji, žena ima tek nešto više od 4%. Većina njih, u trenutku kada dolazi u Požarevac, jedini ženski zatvor u Srbiji, nikada ranije nije zamišljala da će se tamo naći, nisu poznavale nikoga ko je tamo bio i nikada nisu videle šta se nalazi iza upečatljivih šarenih murala koji krase spoljne zidove. Strah od nepoznatog je jedan od najjačih strahova, duboko urezan u naš genetski kod. Čovek voli predvidivo i poznato. Tu je njegova komforna zona. Murali skrivaju nepoznato, neizvesnost koja nosi stres, strah, anksioznost sa kakvom se ove žene nikada ranije nisu susretale.

Vremenom, ono što je bilo nepoznato postaje poznato, svakodnevno, uobičajeno. Razviju se odbrambeni mehanizmi, strategije preživljavanja, stiču se prijateljstva, dobija se podrška stručne službe… čovek se na sve navikne. I onda, kada dođe vreme za toliko sanjani izlazak na slobodu – dogodi se inverzija. Ovog puta neizvesnost je sa spoljne strane murala. Ono što je nekada bilo poznato, sada je nepoznato, nepredvidivo, strano. Pokidane su veze, zaboravljene su navike, a savremeni svet se jako brzo menja. Brže nego ikada u istoriji. Nova zanimanja su potisnula stara, nove firme su zamenile one u kojima smo radili, nove zgrade su nikle na mestu nekada poznatih kuća u našem komšiluku, deca su porasla, vaspitavana su od strane nekog drugog, nekoga ko im možda nije sačuvao najlepša sećanja na odsutnu majku, partneri su našli nekog drugog…

Kada je Mirjana izašla iz zatvora, kuća u kojoj je nekada živela više nije bila njen dom. Deca su bila su u hraniteljskim porodicama. Bez posla, nenaviknuta na novi svet, sa nekoliko stečenih sertifikata o završenim kursevima tokom odsluženja kazne – koje su joj opcije bile dostupne? Privremeni smeštaj kod srodnika, koji su joj stavili do znanja da treba što pre da nađe drugu opciju. Jednokratna novčana pomoć potrošena na taksu za ličnu kartu, obrok, cigarete i kafu za nju i staru prijateljicu… Nedugo nakon izlaska na slobodu, Mirjana je postala žrtva trgovine ljudima, eksploatisana od strane svog novog partnera. Iz zatvora u savremeno ropstvo.

Tragajući za materijalom za pisanje ovog teksta, shvatio sam da je ova tema koliko zanimljiva i intrigantna, toliko i neistražena. I Gugl (Google) je ovde bio vrlo štur. Bilo je veoma teško naći sveobuhvatan naučni i istraživački rad skorijeg datuma o integraciji žena koje izlaze iz zatvora. Statistika koja se navodi u Strategiji razvoja sistema izvršenja krivičnih sankcija u Republici Srbiji do 2020. godine nije rodno osetljiva, osim kada je reč o procentualnom udelu žena zatvorenica. Ovde čak govorimo o podacima o ženama koje su u ustanovi i koji su dostupni. Mnogo teže je doći do podataka o njihovim prilikama nakon izlaska iz zatvora. Koliko je prosečno vremena potrebno da nađu posao? Koliko njih uopšte uspe u tome? Koje usluge u zajednici one najviše koriste? Koliko njih ima podršku porodice? Koliko njih uspe da očuva brakove ili partnerske veze? Šta se dešava sa njihovom decom? Koliko ljudi je imalo kontakte sa njima tokom odsluženja kazne? Ko brine o deci dok je majka iza murala? Kakvo je njihovo mentalno zdravlje? Koji su faktori rizika i koliko su učestali recidivi?

Kako na mnogo važnih pitanja nisam pronašao odgovor, krenuo sam na teren. Obišao sam Kazneno–popravni zavod za žene i razgovarao sa službenim licima koji tamo rade, a kontaktirao sam i žene koje imaju iskustvo iza rešetaka. Takođe, razgovarao sam sa predstavnicima Mreže organizacija za postpenalnu podršku Srbije i službenicima iz povereničkih kancelarija u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde i došao do obrisa ovog kompleksnog problema.

Prikupljajući ove informacije, setio sam se svojih prijatelja i rođaka koji su zbog rata devedesetih morali da izbegnu iz svojih kuća i preko noći započnu novi život, pronađu novi posao, obezbede stan, steknu nove prijatelje. Žene koje izlaze iz zatvora su u sličnoj poziciji, samo što uz to vuku težak kofer bivše zatvorenice. Većina njih potiče iz disfunkcionalnih porodica, a mnoge su bile žrtve nasilja. Prema internim podacima Službe za tretman Kazneno–popravnog zavoda u Požarevcu, oko polovine zatvorenica nema završenu ni srednju školu, oko 40% se bori sa bolestima zavisnosti, veliki procenat ima psihičke poremećaje i različite mentalne teškoće. Ko ih ne bi imao na njihovom mestu?

Kada izađu, bez posla i prihoda, najčešća opcija im je da se vrate u toksično okruženje koje je najvećim delom i jedan od glavnih uzroka zbog kojeg su bile u zatvoru. Ako i uspeju da pronađu posao, sa njihovim položajem na tržištu rada (NSZ ih prepoznaje kao teže zapošljivu kategoriju), to su uglavnom slabo plaćeni poslovi, od kojih teško mogu da plate stanarinu.

Prema izveštaju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), tek svaka 4. žena u Srbiji ima neku nekretninu u svom vlasništvu. Možemo pretpostaviti da zatvorenice nisu u boljem položaju u odnosu na opštu populaciju. Čini se da je još teže u manjim mestima, gde je teško izbeći etiketiranje i izgovore poslodavaca koji ne smatraju da svako zaslužuje drugu šansu. Ponekad je teže zadržati posao, nego naći ga. Kada su u pitanju žene koje su odslužile zatvorsku kaznu i radni odnos, to zahteva potpunu promenu životnih navika, mentalnu stabilnost, istrajnost i kontinuiranu podršku.

Sveobuhvatni programi reintegracije mogu dati sjajne rezultate, što se vidi na primeru Holandije, gde je nivo recidiva među zatvorenicima koji prođu kroz ove programe 7%*, dok se nivo recidiva u ukupnoj zatvorskoj populaciji kod nas procenjuje od 30 do čak 70%**.

Neke stvari se i u Srbiji pomeraju nabolje. Upravnik ženskog zatvora u Požarevcu, sa iskustvom vaspitača u muškom zatvoru, sumirajući svoje utiske pred penziju, zaključuje da se danas mnogo više energije usmerava na popravni, a manje na kazneni aspekt kazneno–popravnog zavoda. Njihova Služba za tretman, koju čini obučeni multidisciplinarni tim, od prvog dana kazne radi na pripremi zatvorenice za izlazak, a ta priprema se intenzivira nekoliko meseci pred istek kazne. Zatvorenice u Zavodu mogu da dovrše osnovno obrazovanje ili završe kurs, uglavnom krojački ili frizersko–kozmetički. Mogućnost da primaju posete ili čak da izađu na 8 sati ili na vikend omogućava im da koliko–toliko održe vezu sa bliskim osobama. Dešava se, međutim, da neke zatvorenice i kada imaju, ne iskoriste pravo na izlazak, jer nemaju kome da odu. Pozitivni socijalni kontakti su najjači faktor rezilijentnosti i od ključnog značaja za organizovanje života nakon izlaska, ali zatvor nije najbolje mesto za njihovo održavanje.

Nakon izlaska na slobodu, Služba prekida rad sa njima i tu kreće tura obilazaka državnih ustanova. MUP, CSR, NSZ, RFZO, DZ i mnoge još skraćenice.

Služba Zavoda ih obično uputi na Centar za socijalni rad. Međutim, ako nema potrebe za starateljskom zaštitom, angažovanje ustanova retko ide dalje od novčane pomoći, najčešće jednokratne.

Od 2014. godine postoje povereničke kancelarije za izvršenje krivičnih sankcija, koje bi trebalo da budu nosioci sistema postpenalne podrške, što je definisano kao jedan od poslova poverenika. One funkcionišu u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i zadužene su za obavljanje velikog broja poslova, kao što su praćenje izvršenja obaveza po osnovu sporazuma određenih o priznanju krivičnog dela, nadzor nad izvršenjem kućnog pritvora ili zatvora, nadzor nad uslovno otpuštenim licima i, što je za ovu temu najznačajnije, pružanje pomoći i podrške osobama koje izlaze iz zatvora. Za sada je osnovano 25 kancelarija u različitim gradovima, (Beograd, Šabac, Jagodina, Kragujevac, Kraljevo, Leskovac…) u kojima radi oko 40 ljudi. Poverenici nemaju mnogo mogućnosti da pružaju direktnu pomoć. Međutim, oni imaju ulogu koordinatora zaduženih da, zajedno sa korisnikom i različitim akterima, naprave sveobuhvatan plan i da prate njegovo sprovođenje. Poverenik bi trebalo da uključi aktere koji će korisniku/ci obezbediti novčanu pomoć, smeštaj, pomoći mu/joj da se doškoluje, obuči za poslove prilagođene savremenom, digitalnom svetu koji se menja, zaposli, obezbedi zdravstvenu zaštitu, psihoterapiju, savetodavni rad sa porodicom i sve to u kontinuitetu. Međutim, ako ovih usluga nema, ni plan neće funkcionisati, a poverenik će biti „majstor bez alata“.

Značajan resurs čini Mreža organizacija za postpenalnu podršku Srbije, koja je osnovana 2019. godine, u okviru koje funkcioniše 16 nevladinih organizacija. Ovde su Neostart, Viktimološko društvo Srbije, Restart i druga udruženja, od kojih su neka specijalizovana isključivo za rad sa osobama koje su na kraju izvršenja kazne zatvora. Oni imaju značajno iskustvo i veoma uspešne programe. Ipak, mnoge usluge su dostupne samo u ograničenom broju lokalnih zajednica, najčešće onih najvećih, dok su zatvorenice koje se vraćaju u male sredine u nepovoljnijem položaju, dok uslugu smeštaja za ovi grupu u ovom trenutku ne nudi niko.

Jasno je da se društveni problemi ne rešavaju pukim tamničenjem i privremenim odstranjivanjem pojedinaca. Život je mnogo kompleksniji od toga, a prestupnici/e su neretko istovremeno i žrtve, nekada drugih ljudi, a nekada okolnosti. Ako želimo da gradimo humanije, pravednije i bezbednije društvo, potrebna su nam sistemska i sveobuhvatna rešenja. Vidimo na primerima uspešnijih da je moguće napraviti rezultate i ne sumnjam da i mi možemo slično. I ovoj tekst je nastojao da ponudi neke putokaze. Važno je sprovesti sveobuhvatno istraživanje, intenzivirati razvoj povereničkih kancelarija, formirati intersektorske lokalne timove za podršku, širiti mrežu usluga i uspostaviti nit od Službe za tretman u Zavodu preko kancelarija poverenika do krajnjih usluga. Ni od jednog čoveka ne smemo odustati.

——-

*Radojković, J. (2014.) Mere za smanjenje zatvorske populacije primeri dobre prakse. Beograd: Beogradski centar za ljudska prava, str. 22

**Srnić, J. Kovačević, N. Nikolić, N. (2014.) Život posle zatvora. Beograd: Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć NEOSTART, str. 5

***

Tekst „Neograničena sloboda – ograničene mogućnosti” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Miroslava Jovanovića možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.