Vlada Republike Srbije
Piše: Đorđe Vasiljević (Blog o socijalnom uključivanju)
Već sam dugo u zatvoru. Predugo. Odavno ga smatram drugom kućom. Mogu slobodno reći da me je i žena ostavila zbog moje robije. Zbog tog krsta koji sam tako olako birao birajući profesiju. Ne volim da razmišljam o izborima. Još uvek mi fali. Ili ja nisam umeo da joj objasnim zašto sam ovo što jesam ili ona nije mogla da me prati u svemu ovome…
Bilo kako bilo, imam osuđenike kojima sam okružen. Toliko sam dugo tu da me svaki kolektiv smatra maltene svojim punopravnim članom. Valjda je i to uspeh, jer ipak su ti „kolektivi” surogati za porodice, a treba biti prihvaćen od tolikih porodica. Valjda to znači da sam dobar čovek. Često preispitujem sebe. Mogu li uopšte još uvek imati oreol ikakve dobrote kad sam u toj meri okružen onima koji su grešili, nekad nehotice, a neretko i sa namerom, i to na najgroznije načine? Ipak, bez obzira na sve to, trudim se da pomognem svakome sa kim imam direktnog dodira. To je valjda moj način da se ne prepustim kolotečini ovog mesta. Da me brutalni sistem kakav ovakva ustanova, kako kažu, mora imati, ne uzme pod svoje. Gledajući ustajale, umorne, prepune prepuštanja i popuštanja izraze lica svojih „kolega” sam sebi delujem kao poslednji Mohikanac. Uostalom, ja nikome ne mogu bog zna kako ni biti od pomoći. Ne dozvoljava mi PS. Taj famozni „pravilnik službe” – korišćen, izlizan i zloupotrebljavan u svakoj situaciji gde se neznanje spajalo sa nemogućnošću da se nesto uradi, završi… pomogne…
Kada sam stigao, smestili su me u prvi paviljon. Dobio sam i vaspitnu grupu. Gomile nekih teških reči i stručnih izraza od kojih nikom nije bilo bolje i koje su posle određenog broja godina menjane kao zastarele novim rečima koje opet nisu nikom činile nikakvog dobra, već su samo služile, i služe, da se njima popuni papirologija za više instance. I zaista ne mogu, a da se ne zapitam ko u stvari koga u realnosti vaspitava u tim grupama. Ono što zasigurno znam je da se svi međusobno lažemo u oči, ali nikom nije bolje od svih tih žalosnih seansi, pa se toliko energije rasipa u ništavilo. Probao sam čak da učestvujem u pojedinačnom radu. Pokazalo se da je on još katastrofalniji. Ništa od dogovorenog nikad nije ispunjeno, jer se ništa i nije moglo ispuniti. Nažalost, ponekad su i osnovne stvari uvijene u elementarnu pristojnost previsoke granice da bi se do njih doseglo.
U svim tim bezuspešnim pokušajima, a po principu “i ćorava koka zrno pokljuca”, ponekad, na nivou statističke greške, tu i tamo bih ipak uspevao da se izborim za pokoju sitnicu koja je olakšavala život mojim „sapatnicima”, koristeći svoje načine i kanale. Koliko god to bilo sitno, više instance u samom zavodu su me upozoravale da se čovek često zadavi krupnim zalogajima. I da, niko nije rekao da sam kažnjen, već sam samo premešten u izolacioni paviljon. Ostali osuđenici su smatrali da je to nepravda, da sam bez razloga sklonjen na ponižavajući način i hteli su da preuzmu stvar u svoje ruke, onako kako umeju. Naravno, molio sam ih da ne čine ništa nepromišljeno jer smo svi sad deo sistema, a kada si deo nečeg takvog, nikakve radikalne akcije na koje su oni navikli ne mogu doneti pozitivan ishod. Koliko sam samo puta morao ponoviti da svako nasilje rađa novo nasilje i da je svako sledeće u tom nizu neproporcionalno veće od prethodnog. Na koncu su me ipak čuli i bilo mi je drago, bez obzira na to što sam ja ostao u izolaciji, sigurno zakopan, po mišljenju sistema.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar