Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Svi stavovi izneti u tekstu izvedeni su samo na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa.

Svaki hednikep je različit i traži različito promišljanje. Ipak, pokušala sam da izdvojim neke zajedničke tačke u kojima mogu da se pronađu oni koji se slično osećaju, nevezano za oblik hendikepa koji možda imaju.

Znam da ne mislite ništa loše kada mi govorite rečenice oduševljenja i divljenja. Želite da pokažete da vam je drago što radim sve što radim, što sam, eto „dotle stigla“ (gde god to dotle bilo i kako god se tumačilo), što sam tako rešena da svakakve stvari istovremeno postižem, i što dajem sve od sebe da me hendikep koji imam što manje ometa u tome. Čudite se, divite, nazivate me herojem. Ne mogu da vam zamerim što se radujete nekom mom uspehu, što me podržavate. To uvek prija, i drago mi je, ali samo ako me posmatrate naprosto kao mladu osobu koja pokušava da dosegne neke ciljeve. Neće me mnogo obradovati ipak, ako vidim, kao što je najčešće slučaj, da me divinizujete jer sve to radim, a još imam i hendikep, pa je to onda neki presedan, svetsko čudo.

Možda to i ne činite svesno, već samo želite da pružite svoju podršku. I hvala vam na tome, jer na neki sličan način podržavam i ja vas, znani i neznani ljudi iz realnog života i virtuelnog sveta. Jako sam srećna kada čujem kritike i komentare na svoj rad. Meni je ipak, ponekad malo previše tog posmatranja mene kao heroine. Verujem da postoje ljudi koji bi možda i sami sebe videli kao nekakav primer kome treba da se tapše. I to je u redu. Samo, ja jednostavno nisam takva.

Mislite li da se lepo osećam kada čujem rečenicu „Ja se tebi divim!“? Ne, ne osećam se ni lepo ni prijatno. Zašto, pitaće se neki od vas, kad mi ne mislimo ništa loše! Upravo zato vam pokušavam objasniti zašto ne treba tako da govorite, i što je još važnije – zašto ne treba tako da se osećate kada je o meni reč. Naravno, ja vam slobodu da se divite, čudite i uzdižete me na neki izmišljeni pijedestal ne mogu uzeti, niti želim. Želim da vam pokažem zašto bi bilo divno kada biste odabrali da to ipak, ne činite.

Napisaću samo neke od uobičajenih rečenica, i obrazložiću vam zašto im se moje uši ne raduju.

Imaginarni prošli, sadašnji i budući sagovornici, razmislimo zajedno zašto govorim jedno veliko NE rečenicama koje slede, s nadom da ćete i vi učiniti isto:

„Ja se tebi divim, svaka ti čast!“

Nemaš se čemu diviti, i nije mi svaka čast. Jer ja radim isto što i ti. Nerviram se, kuvam kafu, turpijam nokte, češljam se, čitam, pišem, postavljam slike na fejsbuk, polažem ispite, odlazim na razna kulturna dešavanja, u biblioteku, u park, prelazim pešački prelaz, sedim i čupam kosu nad nekim problemom, teglim knjige na ramenu, zapertlavam cipele, stavljam slušalice u uši u prevozu. Vidiš li neku razliku u odnosu na sebe i svoju svakodnevicu? Ako mi se diviš jer sve to radim uprkos svom hendikepu, zapitaj se da li želiš da se tebi neko divi zbog tih  istih stvari, samo zato što ih prosto na svakodnevnom nivou obavljaš, a da to i ne primećuješ.

Istina je da mi za neke stvari treba više vremena, da se jako brzo umaram, da ulažem više napora. Ipak, tu i dalje materijala za divljenje nema. I ti se trudiš da daš najbolje od sebe svakog dana, zar ne?

(…)

Tekst “Nisam vaš heroj sa hendikepom” Lane Nikolić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.