Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Lana Nikolić (Blog o socijalnom uključivanju)

Tekst predstavlja lična iskustva i ne podrazumeva da su ona primenlljiva na sve osobe sa hendikepom.

U duhu praznične atmosfere, lampiona u izlozima i na prozorima, okićenih jelki, Deda Mrazova i irvasa odlučujem da ovaj tekst posvetim naizgled nemogućem spajanju drage nam (ili manje drage ) Nove godine i hendikepa.

Kakve sad veze imaju Nova godina i hendikep, pitate se? Eh, još kakve! Samo vi čitajte dalje.

Šta je uopšte ta Nova godina?

Sigurno ste se nekad zapitali baš to, dok ste posmatrali užurbane ljude kako tegle kese sa natpisima rasprodaje i troše pare koje nemaju na uplaćivanje dočeka po raznim klubovima i kafanama. I stvarno, ima li ta Nova godina smisla? Mora se priznati da zaista ima nešto posebno taj period godine, kad svi nekako praznično entuzijastično deluju, sve je ukrašeno i osvetljeno, svi su se nekako emocionalno rastegli do granice izdržljivosti u iščekivanju tog posebnog otkucavanja ponoći i pripremama za doček, odasvud se čuje neka muzika i božićne pesmice (dakako, na engleskom).

Kad zažmurim sa dovoljno vere i dalje vidim malu ulicu zavejanu snegom, baš kao u ljigavim američkim filmovima samo lepše jer je stvarno, sneg veje iz crnog neba i postaje zlatno narandžast pod uličnim svetiljkama. Okolo pucaju petarde, vatromet se i dalje čuje, nama sneg škripi pod cipelama dok hodamo ka centru malog grada, tek što je prošla ponoć, hajmo da prošetamo malo, da vidimo šta rade ljudi. Imam negde oko četrnaest ali sam i dalje jednako duboko i dečije srećna jer me tata drži za ruku, hodamo zavejanom ulicom, a kraj nas prolazi čovek čije lice ne poznajemo i u hodu nam čestita Novu godinu onako srdačno kako to samo neznanci znaju, bez prosuđivanja i očekivanja, samo čiste dobre namere i lepe želje. Tatini brkovi se osmehuju i on mu otpozdravlja jednako srdačno i toplo, dok nastavljamo našu malu čarobnu šetnju u čarobnoj novogodišnjoj noći negde na početku dvehiljaditih.

Kad sam bila dete još uvek je imalo smisla verovati da je Nova godina zaista i novi početak, i da to zapravo znači neku podvučenu crtu, obećanje samom sebi da ćeš ove godine biti bolji, odgovorniji, da češ više učiti, kad je to značilo iščekivanje tog brda lepih događaja koji eto, samo što nisu stigli, koji me čekaju raspoređeni tokom cele godine kao male svetlucave iskre iznenađenja u vrtlozima jednolične svakidašnjice.

Neko će reći, pih, Nova godina, jaka stvar, to je noć kao svaka druga. Novogodišnja noć je, rekla bih postala kao i svaka druga tek onda kad smo odrasli. Kad smo naterali sami sebe da shvatimo da tu ustvari nema magije, da je svaka noć nova noć, i da može da označava novi početak.

Kad ste dete, a Nova godina je, nije vas briga imate li hendikep. Čekate vatromet, čekate da tata upali prskalicu, čekate da mama skine kutiju sa ukrasima sa ormara pa da se okiti jelka, čekate da padne sneg i da se sankate, čekate paketić, čekate, zamišljate i tako jako želite da dođe ta Nova godina da ni ne primećujete da se vaše stope u snegu zapravo razlikuju od stopa dece koja pravilno hodaju.

Nevolje počinju ipak, onda kada shvatimo da odrastamo, i da smo drugačiji, tako mnogo drugačiji od ostalih.

„A gde ćeš za Novu“ i tinejdžerske traume

I danas, u dvadeset četvrtoj imam gorak ukus u ustima kad se setim tih Novih godina negde u međuprostoru između četrnaeste i devetnaeste. To je ono najgore doba kad prelaziš put od „svi imaju veće grudi od mene“ do „šta vas briga imam li dečka i koliko mi je ispita ostalo?“. Dug put, mogu vam reći, i zamršen za bilo kog tinejdžera. Za tinejdžera sa hendikepom, to je lavirint u kom se iza svake okuke trudite da ne povratite od muke po sebi i drugima.

Kao da nije dosta to što tokom cele godine znate da se itekako razlikujete i da nešto sa vama nije u redu (kad drugačije hodate i izgledate u pubertetu vam je ravno katastrofi epskih razmera), nego je potrebno da dođe i ta Nova godina i nasmeje vam se šriokim porculanskim osmehom pravo u vaš hendikep.

Za Novu su svi iz mog odeljenja i u srednjoj i u osnovnoj išli na kućne žurke ili u diskoteku. To je uključivalo pripreme poput organizovanja vojne operacije: ko će šta da obuče, kako će da namesti kosu, ko će koga da vidi i od koga da bude viđen, ko će s kim da se smuva. Svaki segment planiranja dočeka bio je pažljivo koncipiran, od odlučivanja ko će s vama za isti sto u diskoteci do toga koji lak za nokte da namažete. Treba li da kažem zašto na nisam bila ni na jednom od ta dva mesta?

Pa imala sam hendikep, pobogu! To vam je bilo kao da imate gubu, ili neku prelaznu bolest. Dobri ste kad treba da im prevedete lekciju iz engleskog, da im napišete sastav ili smislite ljubavnu poruku, ali niste za pokazivanje u diskoteci ili na privatnoj žurci.

Prvih par godina u osnovnoj sam furala fazon da je čekanje Nove godine sa onim kretenima iz odeljenja bezveze, i da mi je super kod kuće sa mamom i tatom. I jeste bilo super, stvarno, ali nije promenilo činjenicu da sam suptilno izopštena iz društva. Niko nikada nije to direktno rekao niti me bilo kako javno diksriminisao,ali mi je bilo jasno kao dan – ne pripadam sa njima jer sam drugačija.

Tad još nisam znala da najgore što se Nove tiče tek treba da dođe – srednja škola. Kad ste u srednjoj, već nosite brus i barem ste se jednom smuvali, uhvatite neki svoj fazon, počnete da duvanite i pijete pivo, bežite sa časova i mrzite profesore. Kad ste u srednjoj a imate hendikep, radite isto to, samo malo drukčije, to jest komplikovanije.

A kad je Nova godina, tad ste ekskomunicirani – opet suptilno i u tišini. Niko vas ni ne pita jel idete u diskoteku, podrazumeva se da ne idete. Niko vas ne poziva na kućnu žurku – podrazumeva se da vi ne dolazite. Niko vam ništa ne kaže naglas, a sve se savršeno dobro razume.

(…)

Tekst “Nova godina & hendikep” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.