Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Snežana Đorđević za IZI VelikiMali (Blog o socijalnom uključivanju)

Svakodnevno sam suočena sa posledicama nemara ili zapostavljanja nekog deteta od strane osobe koja učestvuje u njegovom podizanju. Kakve posledice ostavlja takvo ponašanje govori podatak da mnoga deca, u nekom periodu naše saradnje, imaju potrebu za posebnim radom i angažovanjem na polju psihe, motivacije ili socijalizacije.

Često roditelji posegnu za ćutnjom kada prolaze kroz “teške“ situacije. Čemu? Teškoće su sastavni deo dana i života. Traume su ređe u našim životima, a bavimo se njima kao da su svakodnevne i zato ne treba svaku prepreku svrstati u traumu ili teskobu nemerljivih razmera.  Ako ćutimo i ne pojasnimo deci muke kroz koje prolazimo, možemo proizvesti strah, nesigurnost  i teškoće kod njih, proizašle iz brige i ljubavi prema nama. Recite detetu kroz šta prolazite na način koji ono može da prihvati. Pomozite mu da tako razvija potrebu za istinom i iskrenošću, koje toliko veličamo.

Sve će lakše biti i nama i njima kada nam energije prostruje otvorenim pristupom i uverenjem da smo bezbedni u životu koji živimo.

Ono što je jednako važno je: nemojte prezaštiti svoje dete. Time mu samo pravite zamku iz koje neće tako lako izaći i koja će mu od ega načiniti diva, neprijatelja nemerljivih razmera, koji obitava u nama!

Kako sam kroz muke u radu sa dečakom dotakla lepotu davanja i primanja

Šetam i nailazim na oca koji ide, ljutito, galameći, ne obazirući se na dete koje iza njega trčkara. Počinjem da stvaram sliku njihovog života u glavi. Bol koju u njima pronalazim je ogromna. Nerazumevanje je količinski nemerljivo između njih,  a svaki od njih dvojice govori o svom bolu. Ne čuju se. Pomišljam: „Da li ovo dete treba uskoro da krene u školu? Ne bih volela da moram da budem deo tog čvora.“

Da, postajem učiteljica tom mališanu.

Tatu je život naučio na surovost i poslušnost i to očekuje od deteta. Dete je, po mom mišljenju, za sedam godina života doživelo više muka nego tata za sve njegove godine. Idemo dalje. Tatu slušam… On priča… o situacijama, bolestima, nesrećama, o odlasku detetove majke. Reči ne iskazuju bol, ali dela potvrđuju bunt protiv prikrivene boli. Sarađujemo tako što danima i mesecima u prvom razredu stičem tatino poverenje, kako bih došla do sitnica u njihovim odnosima, skrivene istine i trena kada će tata malo saslušati i poslušati mene.

Došao je tren.

Govorim: Detetu treba osnovna briga oko higijene i hrane i redovnog spavanja, podrške u učenju i isticanju vrednosti  koje će ga povezati i otvoriti mu vrata vršnjačkih odnosa… U grču sam da i u odeljenju ne bude odbačen. Dosta mu je odbacivanja za ceo život. Tata me čuje, ali ne smatra da je to bitno. U školi radim na podizanju nivoa razmišljanja deteta i prihvatanja sebe i sveta oko njega. Nivo samopoštovanju mu je veoma nizak i koristi psovke kao sastavni deo izražavanja. Zaustavljam se čim nešto zaškripi, a o kritičnim ponašanjima i potencijanim problemima raspravljamo. Umorna sam, ali znam da moram istrajati, ako hoću da mu pomognem u preokretu. Tata tek na kraju drugog razreda čuje ono što mu govorim. Počinje bolja saradnja, ali sada je meni dao “kormilo“ i mnoge stvari, koje nisu u opisu mog posla, dobijam kao zaduženje. Volim dete, jako. Pristajem na zvanja, danonoćna savetovanja, kontrole, ukazivanja i detetu i ocu na važne segmente u radu i ponašanju…

Radim li pravu stvar?

Da se sve ne izvrgne ruglu i ljudskoj izopačenosti, pomišaljam strepeći?

Detetove okice me gledaju sa ljubavlju i poverenjem.

Radimo na sveopštoj i trajnoj ljubavi. U trećem razredu menja glagol „ljubiti“ u budućem vremenu ovako:

Prihvaćen je u odeljenju i svi mu prilaze. Čini mi se da svako od njih vidi deo sebe u njemu i iz prezira prema tim delovima sebe empatišu, uključuju ga i rade sa njim i tako i sebi pomažu.

Zadovoljstvo se prepliće sa teškoćama i umorom. Hoću da mi neko vreme sve teče kao reka. Stalno kočim u mestu… osećam da se dimim!

Do kraja 4. razreda tata, dete i ja smo uspostavili trojstvo koje je rezultovalo pozitivnim uspehom u osnovnoj i srednjoj školi, a spremamo se i za fakultet. Kada čujem kako govori, šta govori i kako poima svet u kojem živi, plačem i smejem se u isto vreme zbog ponosa, zahvalnosti i sreće, naravno!

(…)

Tekst “O teškoćama iz ličnog iskustva” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.