Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Jelena Šapić (Blog o socijalnom uključivanju)

Sa tektonskim promenama u svetu rada, kao posledicama digitalne i zelene transformacije, pažnja je usmerena ili na načine kako se školski sistemi mogu reformisati da odgovore na dolazeće promene ili koje veštine mogu doneti dodatu vrednost za pojedinca i za društvo. Ali pitanje sa kojim se mnogi suočavaju jeste gde početi sa usavršavanjem. Da bih odgovorila na ovo pitanje, razgovarala sam sa dizajnerkom igrica i dizajnerom korisničkog iskustva.

Njihov pristup u sticanju novih veština jeste značajan barem iz dva razloga – oboje su među prvima krenuli da (a) rade za sebe preko onlajn platformi (b) u oblastima koje nisu bile obuhvaćene formalnim sistemom obrazovanja. Stoga, da bi stekli osnovne veštine, počeli su da pohađaju kako onlajn, tako i oflajn kurseve. Prema njihovim rečima, za razliku od stručnog formalnog sistema obrazovanja, ovih programi traju kraće (od nekoliko sati do tek nekoliko meseci), orijentisani su ka specifičnom cilju i pružaju praktična znanja koja se mogu odmah primeniti u obavljanju zadataka. Među kursevima, posebno su rasprostranjeni i popularni tzv. masovni otvoreni onlajn kursevi (eng. massive online open courses – MOOC) koji mogu biti opšteg (npr. Udemy, LinkedIn Learning) ili specijalizovanog karaktera (kao što su Udacity, CodeAcademy – obe platforme sa fokusom na razvoj softvera i kodiranje; Pluralsight posvećen dizajnu, Creative Clouds koji obuhvata usavršavanje u korišćenju Adobe softvera). Kako nisu deo etabliranih kompanija koje redovno organizuju interne obuke za svoje zaposlene, ovo dvoje dizajnera se neprestano usavršava ili kroz nove kurseve (koji se često ne tiču samo dizajna, već i drugih srodnih oblasti), ili kroz sticanje novih informacija putem biltena i onlajn pretraga. Dok bilteni sadrže korisne savete o poslovanju i poslovnoj etici, drugi onlajn sadržaji im pomažu do dođu do pravovremenih rešenja ili uvida u najnovije trendove.

Ovakav šablon profesionalnog usavršavanja nije svojstven samo za njih. Ovogodišnja studija Evropskog centra za razvoj stručnog osposobljavanja (eng. European Centre for the Development of Vocational Training – CEDEFOP) pokazuje da onlajn frilenseri uče na neformalne načine kako bi postigli ciljeve koje su sami definisali. Ovakav pristup učenju koji obuhvata samostalan izbor sadržaja, nezavisno definisanje ishoda i upravljanje procesom naziva se samo-regulatorno učenje (eng. self-regulated learning). Međutim, CEDEFOP-ova analiza ukazuje na neophodnost postojećih obrazovnih institucija da se uključe u pružanje onlajn kurseva i radionica, kao i da radnicima pomognu da razviju veštine u vezi sa samo-regulatornim učenjem. Rezultati analize pokazuju da su dve grupe veština posebno važne za onlajn kurseve, a tiču se sticanja osnovnih predispozicija za obavljanje zadataka (kao što je poznavanje rada u dizajnerskom softveru) i skupa veština za vođenje posla (odnose se na razvoj poslovanja, odnosa sa klijentima, izgradnju portfolija).

Sa druge strane, ono što se u razgovoru sa frilenserima iz Srbije pojavilo jeste nepoznanica šta bi se dogodilo ukoliko bi posao potražili na tradicionalnom tržištu rada. Naime, nisu sigurni da li bi njihove veštine bile u potražnji, potom da li bili u mogućnosti da portfolio prikažu nezavisno od platformi za koje rade, kao i da li bi poslodavci priznali njihove onlajn treninge i usavršavanja. Ovo su pitanja koja se dotiču transferabilnosti i sertifikacije veština, a postaju značajna ne samo za frilensere, već i za sve radnike i one koji se bave procesom prekvalifikacija. Prilikom menjanja posla iz jedne kompanije u drugu, radnici na tradicionalnom tržištu rada nemaju načina da verifikuju i prikažu veštine koje su stekli kroz interne obuke. Sa druge strane, pružaoci treninga se suočavaju sa procesom sertifikacije njihovih usluga koje bi bile prepoznate i vrednovane od strane različitih aktera.

Stoga ne postoji samo jedan odgovor na pitanje gde početi sa usavršavanjem. Iako se trenutno sticanje novih veština odvija na neformalne načine, ono nam ukazuje na buduće smerove za razvoj obrazovanja: glas radnika u novim formama rada je od važnosti jer su oni već razvili strategije koje efikasno odgovaraju na brze promene u sferi rada. I dok kursevi koji su omogućili ovu brzu tranziciju ostaju, njihova proliferacija dovodi u pitanje opšti kvalitet. Zato, postojeće obrazovne institucije se mogu uključiti i pružiti plan razvoja za one koji se još uvek bore sa nepoznanicama. Naposletku, iako su promene globalnog karaktera, razvoj obrazovanja treba da uključi lokalni kontekst i društvene ciljeve kako bi doprineo razvoju javnog dobra za najveći broj pojedinaca.

——-

Tekst „Obrazovanje za XXI vek: Gde početi?” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Jelene Šapić možete pročitati ovde.

Ukoliko želite da pročitate i tekstove drugih autora/ki Bloga o socijalnom uključivanju, kliknite na link.