Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Pre nedelju dana bila sam u prilici da učestvujem na Konferenciji o međugeneracijskoj solidarnosti koju je organizovala Krovna organizacija mladih Srbije. Sam naziv konferencije „Premošćavanje jaza“ ukazuje i da mladi prepoznaju da postoji jaz među generacijama, te otuda i oni iniciraju razgovor o načinima njegovog premošćavanja. Ovaj skup mi je i bio inspiracija za tekst koji je pred vama.

Meni – koja radim i sa starijima, razgovaram sa njima i slušam patnje onih koji su zaboravljeni od strane svojih najbližih, pa sada muku muče usamljeni i bespomoćni, bez neophodne podrške – i te kako je jasno da postoji jaz među generacijama, čak i u okviru porodice. Da ne pominjem slučajeve zlostavljanja i zanemarivanja starijih od strane najbližih, a koji se čuvaju kao najveća porodična tajna. Nije mi jasno šta je sa našom solidarnošću?

U kojoj meri, u stvari, tradicionalno kod nas postoji solidarnost među generacijama unutar same porodice, a u kojoj meri na nivou lokalne zajednice? U kojoj meri postoji unutargeneracijska solidarnost? Naime, koliko su mladi ljudi danas solidarni među sobom, odnosno, koliko su stariji ljudi solidarni jedni prema drugima?

Očito, ne u dovoljnoj meri. Odnos dece prema roditeljima i roditelja prema svojim roditeljima uspešan je samo ako počiva na međusobnoj ljubavi i poštovanju. Solidarnost se onda rađa iz ljubavi, a ne zbog najrazličitijih ličnih interesa. Postoji ona narodna: „Kada siromaštvo uđe na vrata, onda ljubav izlazi kroz prozor“. A siromaštvo je ušlo na velika vrata u mnoge naše domove, pa i u naše duše. Ono je samo doprinelo manjku solidarnosti i unutar porodice, a sigurno i na nivou zajednice.

Mi danas sve češće imamo situacije da roditelji suštinski ne poznaju svoju decu, njihove specifičnosti i onda nemaju razumevanja za njihove potrebe ili probleme. Isto tako, ta ista deca suštinski ne poznaju specifičnosti života svojih deka i baka u starijim godinama, u čemu onda leže uzroci njihovih brojnih stereotipa, pa i predrasuda prema starijima, kao što su:

• to su oni „čije vreme je prošlo“
• oni ne mogu da usvajaju nova znanja
• bolesni, depresivni, senilni…
• sebični su, samoživi, škrti, dosadni i džangrizavi…

I generacije starijih imaju formirane predrasude u odnosu na mlade, kao što su:

• nedostaje im domaće vaspitanje
• neće da rade/ „hoće ’leba bez motike“
• bahati su
• ne slušaju starije – „sve znaju“

Ovi stereotipi i te kako produbljuju jaz između mladih i starijih i to ne samo unutar porodice, nego i na nivou zajednice, i to čak i u slučajevima kada oni dele slične probleme ili imaju slične interese. Kao, na primer, kada je u pitanju nezaposlenost i traženje posla. Na tržištu rada, prema Mesečnom statističkom biltenu Nacionalne službe za zapošljavanje, u oktobru 2015. među 721.480 nezaposlenih preko polovine je onih uzrasta 15-29 godina (25,32%) i 50-64 godine (27,34%). I onda, neko treći ili sami predstavnici iz ovih grupa nezaposlenih, podgrevaju priču ili traže opravdanje o tome kako „stariji neće da se maknu i kako su oni smetnja mlađima da dobiju posao“ ili „mladi ne mogu da se zaposle jer nisu dovoljno mladi ili nemaju iskustva“, a suština je u nečem sasvim trećem. Nema dovoljne ponude poslova ili oni koji posao traže nisu adekvatno obučeni i obrazovani za zanimanja koja se traže.

Ima li mogućnosti i zainteresovanosti da mladi bar neko iskustvo steknu volonterskim angažmanom i koliko se on vrednuje pri traženju zaposlenja? Paralelno sa ovim pitanjem je i ono koliko smo mi iz takozvane „sendvič generacije“ spremni i zainteresovani da svoja profesionalna iskustva i znanja delimo sa mladima? Rekla bih da je odgovor na oba pitanja: nedovoljno.

(…)

Tekst “Od solidarnosti do premošćavanja jaza među generacijama” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.