Vlada Republike Srbije
Piše: Đorđe Vasiljević (Blog o socijalnom uključivanju)
Shodno pređenoj kilometraži po autobanovima života, i to većinom u brzoj traci, mogu (a da pri tome nisam slagao) dozvoliti sebi tvrdnju da sam video dosta groznih stvari/događaja iza kojih je ostajao opor ukus u ustima i bes u srcu. Ali opet, teško da me išta može naljutiti više od toga da, kad pogledam oko sebe, maltene na svakom koraku vidim isključivo “pasivne posmatrače”. Oni su gori čak i od opozicije koja nema mandate da bilo šta uradi, ali kritikuje i dobro i lose kod onih koji ga imaju i rade. Gori utoliko jer posle groznih stvari koje se dese, retki među njima se svrstaju u “generale posle bitke”, a većina nastavlja katatonično da čeka neke nove još groznije stvari koje bi opet u ćutnji posmatrali…
A onda nam se desi, nedavno, tragedija ispred Centra za socijalni rad u Beogradu! I odjednom: te svi su upozoravali, te svi su nagoveštavali, te svi su mogli pretpostaviti, te situacija je godinama katastrofalna, te onaj ko treba će snositi odgovornost, i naravno, za kraj, onaj najjači adut tih odgovornih: KAZNENA POLITIKA ĆE POSTATI JOŠ STROŽIJA. Da se odmah razumemo, ja kao otac i muž ne mogu razumeti niti opravdati to što je taj čovek uradio svojoj ženi i detetu (i hvala Bogu na tome jer kada bih mogao, možda bih bio nalik njemu). Takođe, smatram da ne postoji adekvatna kazna za takvu vrstu zločina, međutim, šta je sa kaznama za te “pasivne posmatrače”? Evo, mesec dana kasnije, celo društvo opet ćuti čekajući nešto novo, groznije, a samo se nadležna ministarstva u tišini bave onim čuvenim “pooštrenjem“.
U stvari, baš zato što ne želim da budem taj famozni posmatrač, ja želim da vam ukažem na povezanost između otuđenja i pooštrenja. Naime, većini tragedija sličnih onoj ispred Centra za socijalni rad, “kumuje” otuđenost. Doduše, pored supružnika imamo i varijacije porodice, familije, rodbine, komšija… Otuđenost je kao kuga, ne bira koga će pokositi kad se jednom zapati. Običan narod će na kraju reći ”eto šta sve otuđenost može da izazove”. E, a kod pooštrenja kaznene politike situacija je obrnuta. Ona je uvek izazvana. Neki novi zao čovek izmisli neki novi gnusni način za izvršenje nekog novog ili starog krivičnog dela i odgovorni odmah podignu minimume i maksimume krivične sankcije za taj član zakona i stvar je rešena a ruke oprane i čiste. To je prednja strana medalje o otuđenosti i pooštrenju.
Ali, naravno tu je i ona druga. Pre skoro deceniju i po, osam dana pre gnusnog zločina koji je odneo život prvog među nama, u ovoj zemlji ja sam uhapšen za svoja krivična nedela u kojima, ako je za utehu, niko nije povređen. Osuđen sam četiri godine kasnije u trenutku kada je zbog zločina koji će još mnogo godina potresati moj narod, kaznena politika bila duplo pooštrena. I tako sam dobio deceniju zatvora za krivična dela za koja je do početka 2003. godine dobijano jedva pet godina.
Nemojte me pogrešno shvatiti, vodeći se izrekom “svako je u životu dobio robije taman koliko je trebalo”, ja vam se ne pokušavam žaliti, već objasniti. Naime, ako je sudeći, sud zaključio da sam ja bio svestan svega, to je bilo samo delimično tačno. Jer niko, pa ni ja, ne može biti svestan kako je to biti otac unapred, a moja jedina je, kada su me odveli, bila trudna tri meseca. I tako sam ja sa mojim prvenčetom, mojom zlatnom devojčicom, do njene pete godine proveo sve zajedno dvadeset i pet sati. Pola sata mesečno. Druga polovina od tog jednog mesečnog sata dozvoljenog za kontakt sa najbližima ostajao je jedinoj da ga deli sa mojom majkom. Svakih tih pola sata duhovno je počinjao u suzama i završavao se u suzama. A što se tiče materijalne strane, svakih tih pola sata je koštalo najmanje pedeset eura. Put za njih, paket za mene, da me makar na par dana odvoji od loše sistemske hrane, i poneka cigara da mi osvetli četiri mesečno dozvoljena pisma, kojima sam iznova i iznova kratio besane noći prateći u njima napredak deteta. Sve ovo se dešavalo zahvaljujući nadljudskim, herojskim naporima moje porodice. Posle tih prvih pet godina premešten sam još dalje, a ona dva puta po pola sata postala su jedan ceo mesečno. Vremenom se taj jedan pretvorio u dva, a uz njih je dodat i jedan telefonski poziv nedeljno, kao i tri sata nasamo sa ženom, po jednom za svako godišnje doba. Istini za volju, pred kraj moje kazne, Ministarstvo pravde je halo govornice zamenilo nekim žutim kineskim i počelo prodaju svojih telefonskih kartica, pa su tada u svetski poznatom kapitalističkom maniru spojili lepo i korisno i odobrili četiri poziva nedeljno. Naravno sve ove posete i razgovori su važili za one koji su posle dobijanja tih prava uopšte mogli sebi da ih i priušte. Penologija (nauka o kriminalu) kaže da na kaznama dužim od sedam godina 98% brakova se raspadne, a većina od onih 2% se raspadne po izlasku supružnika na slobodu. To je napisao jedan od onih pasivnih posmatrača, ali ako to nije definicija otuđenosti onda ne znam šta je?! Robijaši koji nisu čitali penologiju i ne znaju šta je to, imaju svoj način da izraze otuđenost. Kažu: posle godinu vas zaborave poznanici, posle tri prijatelji, posle pet žena i deca, a posle sedam rođena majka. Oni znaju sta je otuđenost, ali ne znaju kako da se nose sa njom, pa po izlazku pokušavaju da nastave život tamo gde su stali ne shvatajući da su bližnji otišli dalje. Kada konačno dožive otrežnjenje, previše često imamo tragedije slične onoj ispred socijalnog rada. Ovo je ta druga strana medalje o pooštrenosti i otuđenosti.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar