Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Milenka Matić (Blog o socijalnom uključivanju)

Prve godine u životu deteta period su velikih mogućnosti i izuzetne osetljivosti. Dete uči mnogo brže nego u svim kasnijim etapama i razvija obrasce koje će koristit tokom celog svog životnog ciklusa. Bebe počinju da uče o svetu oko sebe od najranijeg uzrasta i tada je značajno da im obezbedimo sigurnost, adekvatnu negu i ishranu, stimulativnu sredinu i podsticanje na igru, istraživanje i učenje.

Dečija rana iskustva – veze koje formiraju sa roditeljima i prva iskustva učenja – utiču na njihov budući fizički, intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj.  Značaj roditeljstva i porodice za razvoj deteta tema je o kojoj se mnogo govori, i to ne samo u profesionalnim krugovima. Sada je već (bar većini) jasno da je uloga roditelja i njihov međusobni odnos u pogledu ogoja deteta od velike važnosti za razvoj deteta, kao i da predstavlja model za kreiranje budućih odnosa i, generalno, bitan činilac u formiranju pojedinaca.

Jedan od pokazatelja kvaliteta koorditeljske saradnje u porodici je roditeljski odnos ili savez. O ovom konceptu govore Vajsman i Koen (Veissman i Cohen) i to kao o načinu uspostavljanja saradnje između roditelja dok se bave roditeljstvom. Definišemo ga kao kapacitet supružnika da prihvati, poštuje i ceni roditeljsku ulogu drugog partnera. Vajsman i Koen naveli su sledeće karakteristike dobrog koroditeljskog saveza:

1. podrška razvoju deteta od strane oba roditelja,
2. vrednovanje učešća drugog roditelja,
3. poštovanje procena i vrednovanje stila vaspitanja drugog roditelja i
4. međusobna komunikacija i prenos informacija vezanih za dete.

Dobar roditeljski savez angažuje oba roditelja u brizi o detetu, a stabilniji roditeljski savez podrazumeva ravnopravnije uključivanje oba roditelja u negu i brigu oko detetu. Ukoliko je savez dobar, roditelji će biti uspešniji u negovanju deteta i onda kada su rastavljeni, odnosno kada ne žive zajedno.

Dugo vremena je nega i briga u detetu podrazumevana kao odgovornost i obaveza majke. Današnji društveni kontekst delimično je izmenjen i utiče na drugačije poimanje položaja i uloge oca u porodici. Doprinos oca vrlo je specifičan i važan, i to ne samo za razvoj deteta nego i za ukupno  poboljšanje društva, kao i promenu pojedinih vrednosti.

Istraživanja koja se bave ovom temom ukazuju na preduslove koji vode – u većoj ili manjoj meri – ka uključenosti oca u brizi o detetu: funkcionalan partnerski odnos (daje više mogućnosti za ravnopravno učešće oba roditelja), iskustva vezana za ulogu oca u primarnoj porodici (pozitivnija koreliraju sa većom uključenošću), lične karakteristike oca, samoprocena zadovoljstva u toj ulozi, vreme preuzimanja uloge i dr. Jedno od istraživanja o položaju očeva u svetu realizovala je organizacija MenCare 2015. godine, a poseban deo odnosi se na pregled stanja na Balkanu kao deo globalne MenCare kampanje.

Potvrđeno je da veća angažovanost očeva doprinosi ravnopravnosti, i to ne samo u sadašnjem trenutku nego i budućim generacijama, jer deca čiji su očevi bili uključeni u njihovo odrastanje imaju benefite od toga, pa na primer kćeri očeva koji su učestvovali u odgoju dece i podeli kućnih poslova više biraju plaćenije pozicije ili manje pretenduju tradicionalni(ji)m poslovima, a muška deca će i sama verovatno biti angažovanija i uključenija po ugledu na model iz primarne porodice.

Analize istraživanja sprovedenih u zemljama sa niskim i srednjim standardom pokazale su da je uključenost muškaraca značajno povezana sa poboljšanim pružanjem stručne pomoći prilikom porođaja i korišćenjem postnatalne nege. U zemljama sa visokim životnim standardom pokazalo se da prisustvo očeva pomaže u pružanju podrške majkama da uspostave i održe dojenje. Takođe, pretpostavka je da tamo gde postoji podela brige o deci ima manje nasilja nad decom, ali i da podela brige generalno pomaže da se prekine generacijski prenos nasilnih obrazaca ponašanja. Treba napomenuti da uključivanje očeva u obavljanje kućnih poslova i brigu o detetu takođe ima suštinski značaj i za osnaživanje žena, jer majke bez podrške u kućnim poslovima i brizi o deci teže učestvuju u socijalnom životu i teže održavaju svoje kontakte.

Koje su to strategije koje doprinose angažovanju oca? Još u toku trudnoće važno je da otac bude sve vreme uključen, a tu je značajna uloga zdravstvenih stručnjaka koji treba da se obraćaju i komuniciraju sa oba roditelja pri redovnim kontrolama i pregledima, kao i da podržavaju prisustvo oca. Trudnoća je takođe dobro vreme da se investira u otvorenu komunikaciju, podelu uloga, poslova i očekivanja, posebno ukoliko imate i drugu decu. To podrazumeva podelu svakodnevnih kućnih zadataka, od spremanja obroka i nabavke pa do nekih dugoročnijih planova. Roditelji i budući roditelji trebalo bi da imaju mogućnost izbora da li će otac biti prisutan na porođaju, i to bi trebalo da bude njihova lična odluka. Sledeća važna instanca nakon izlaska iz porodilišta jeste patronažna služba, koja ima prvi kontakt sa porodicom u koju je stiglo novorođenče. Ova služba podržava roditelje i daje uputstva o direktnoj brizi o novorođenčetu (kupanje, povoj, promena pelena, uspavljivanje, ishrana) i preporuka je da se angažuju oba roditelja, a posebna korist ovakvog pristupa vidi se u patrijarhalnijim domaćinstvima. Kako dete odrasta veće su i mogućnosti angažovanog ravnopravnog roditeljstva. Očevi, kao i majke, imaju ulogu i mesto u svakoj fazi odrastanja deteta. Važno bi bilo da to postane model, a ne da se očevi uključuju tek kada dođe do nekih problematičnih ponašanja (na primer u vrtiću ili školi) ili da se evidentira isključivo binarno – kroz prisustvo ili odsustvo.

(…)

Tekst „Partnerstvo u roditeljstvu: angažovanje očeva” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.