Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Anja Sinadinović (Blog o socijalnom uključivanju)

Peru sam upoznala kada je, pre nešto više od mesec dana, prvi put došao u redakciju magazina „Liceulice“. Neposredno pre našeg prvog susreta on je iz Subotice stigao u Beograd, pritisnut teškim okolnostima i nemogućnošću da nađe posao. Priču o svom životu pre nego što smo se upoznali – jer o onom koji sad živi ne voli da priča – ispričao mi je uz kafu u kafiću „Greenet“ u kom svakodnevno prodaje časopis. Kako sam kaže, fokusira se samo na ono što je pozitivno i, ma kako mu teško bilo u nekom trenutku, pokazuje samo osmeh i ljubaznost.

Svoju priču počinje trenutkom od pre četrdeset i četiri godine kada se rodio kao najmlađi od sedmoro dece. Kaže da su svi plakali osim njega, on je pevao. Pevanje je ostalo njegova najveća strast i životna želja mu je da bude pevač vojvođanskih pesama. Od nje ne odustaje, iako prikupljanje sredstava za objavljivanje albuma trenutno deluje kao nemoguća misija. Njegov najveći uzor je Zvonko Bogdan koga toliko poštuje da su mu se oči napunile suzama kada ga je u par navrata video na ulici. Toliko je bio rešen u svojoj nameri da postane pevač nalik na njega da mu je jednom prilikom pokucao na vrata i rekao: „Dobar dan, ja hoću da postanem Vi!“ Iako taj susret nije rezultovao zaokretom u njegovoj karijeri, dobar je pokazatelj njegove odlučnosti i entuzijazma.

U osnovnu školu je išao deset godina i to, kako kaže, svojom voljom. Ponavljao je dva razreda jer je želeo što više da zna. U školi se bavio atletikom i tvrdi da su ga svi zvali Karl Luis jer je sto metara pretrčavao za nekoliko sekundi brže od njega, tada najbržeg čoveka na svetu. To što je je tokom osnovne škole po celo leto ustajao u pet ujutru i išao u njivu da vadi metlice od kukuruza koji je tada bio viši od njega spominje samo usput, mada naglašava je od tog zarađenog novca sebi kupio pernicu na tri sprata i olovke za crtanje.

Sebe naziva pravom umetničkom dušom. Do sad je napisao preko četiri stotine pesama, uglavnom posvećenih devojkama koje je voleo. Voli i da slika, crta, pravi lutke od kartona, izrađuje makete, a čak se jedno vreme bavio i mađioničarskim trikovima. Najveći deo svog života, čak dvadeset i osam godina, bavio se glumom tako što je tokom novogodišnjih praznika bio glavni Deda Mraz u svom mestu. Počeo je time da se bavi veoma mlad, opčinjen time što je njegov tadašnji prvi komšija glumio Deda Mraza. Pera je kasnije toliko zavoleo taj posao da je sebi sašio niz odela, od kojih je prvo izgorelo na njemu prilikom nesreće sa svećama, a pravio je i razne druge rekvizite koje je rukom oslikavao.

Počinjemo da pričamo o njegovom iskustvu sa prodajom magazina „Liceulice“. Kaže da mu u početku nije išlo, prvih nekoliko dana gotovo niko nije hteo da kupi broj od njega, ali bio je uporan, ljudi su polako počeli da ga prepoznaju i onda je za dve nedelje prodao dovoljno brojeva da sebi može da plati sobu i hranu. Tajnu svoje dobre prodaje ne želi da oda, ali ono što znam je da je Pera uvek ljubazan i nasmejan, te da uspeva da održi ravnotežu između nenapadnosti i komunikativnosti.

(…)

Tekst “Pera – pesnik, Deda Mraz, atletičar, pevač i prodavac magazina ‘Liceulice'” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.