Vlada Republike Srbije
Piše: Ana Knežević, EVO RUKA (Blog o socijalnom uključivanju)
Prečesto čujem od ljudi koji imaju dete sa smetnjama u razvoju da su im mnogi okrenuli leđa i izneverili ih.
Ja nisam nikada to posmatrala na takav način. Smatram da su oni koji su otišli – otišli sa razlogom i da su došli novi, koji će mnogo duže ostati uz nas. Ni mi nismo isti ljudi pre i posle rođenja deteta. Naročito, kada se, po rođenju deteta, suočiš sa problemom koji deluje nerešiv.
Ipak, lagala bih ako bih rekla da me nije povredilo i da me ne povređuje, uvek iznova, nerazumevanje mojih problema i potreba moga sina. Ali ono što mi je najjači utisak, a vidim da i druge muči, je NEMANJE ŽELUCA za neke stvari.
Kad neko kaže: NEMAM ŽELUCA, šta to zapravo znači?!
Ta osoba misli za sebe da je preemotivna i preosetljiva i da je jako potresa nečiji problem. Toliko je potresena da ne može da dođe u posetu, pita kako si, a kamoli da se ponudi da ti pomogne. Iz moje perspektive to znači da ta osoba nije dovoljno emotivna i saosećajna da shvati kako se ti zapravo osećaš i šta bi ti značila prava podrška. Prava podrška ne podrazumeva da radimo ono što mi mislimo da je nekome potrebno, nego da osetimo i oslušnemo njegove stvarne potrebe. To je posebna veština i umeće, koje se može se vemenom naučiti.
Kada smo saznali za probleme sa Andrijinim zdravljem, većina mojih prijatelja me je zvala i dolazila da ga vidi. Bodrili su me i radovali se mojoj bebi. Meni je to mnogo značilo, jer na taj način nisam uviđala koliko je teško stanje. Njihovu podršku sam preslikavala na mog sina. I eto ga junak sada veliki, hvala Bogu.
Jedan moj prijatelj nikako da dođe. Zove, pita… ali ne dolazi. Kuma se sretne sa njim i pita ga što ga nema, on kaže: „Nemam ti ja želudac za to!“
Kada je Andrija napunio 40 dana, moj tata je dobio infarkt. Ispostavilo se da NIJE IMAO ŽELUDAC, da ga je suočavanje sa postavljenom dijagnozom slomilo do kraja i zamalo da strada. Zar je moguće da je zaboravio koliko nam je svima važan?
Jedna mi je sestra rekla da bi dolazila češće, da stalno misli na mene, ali ne može da dođe, jer je preosetljiva… Mnogo joj je teško zbog mene i mog deteta.
A onda mi dođe prijateljica, smrtno ljuta na neku ženu koja joj je rekla da nema želuca za našu decu, i da joj se divi što ona IMA ŽELUCA…
Ne ljutim se na ljude koji iskreno kažu da nemaju želuca, jer su oni taj osećaj kod sebe prepoznali i osvestili. Duboko verujem je to njihov problem, a ne moj. Razumljivo je. Bolest je sama po sebi teška. Nemoć je strašna. Strah je preveliki.
(…)
Tekst “Pitanje želuca” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.
pdf [3 MB]
Napiši komentar