Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: Anita Erker (Blog o socijalnom uključivanju)

Što smo više uz njih, sa njima i zarad njih, sve više shvatamo bit: očišćenost duha.

Priča je dobra samo kada je lična; prvo lice jednine, prezent, ako može. Gle, može! Imam čast i sreću da, prezentom, objasnim lepote spoznavanja biti osobe bez koje ne mogu, autističnog lepotana starijeg od mene.

Zbog čega sve ovo govorim?

Koliko god godina dosegli, jedno je isto – postoje teške situacije tokom kojih smo znali da „možemo da se izvučemo”. Bio to red u pošti ili na polaganju ispita – neko uvek nadmudri stamene zagovornike čekanja.

„Molim vas, mogu i sledeći put da odgovaram, imao sam utakmicu – nisam stigao!”
„Znate li koliko je težak moj život! Ceo život imam dete, sa četrdeset godina, dete.”
„Njemu ne treba sladoled… Ih, kao da zna.”

Nizovi, nizovi
Antipoezija lepog ponašanja
Korišćenje prečica do cilja koji tada gubi svaki smisao cilja

I sećam se, duga, snažna noć. Neretka. Niti smo spavali niti stigli da mislimo na sebe. Autizam ume da postane glavni glumac kuće/prostora i, jednostavno, progovori burom, strahom, emocijama, lomom. Beskraj emotivnog umora, a zora je.

Prva na ispitu, nas četvoro u klupi; odgovaramo naizmenično. Dvoje nadmudruje, jedan čeka red, ja ne znam gde se nalazim. Znate ko odgovara? Ja odgovaram. Jer,

iako živimo u besramnom svetu u kome je uspeh – imati lakši put, u našem svetu autizma uspeh je teži put. Trnjem do lepog, trpljenjem do radosti, verom do uspeha. I svi vi/oni koji ikada pomisle da bol u glavi može biti uzrok neuspeha – ne. Nema opravdanja. Neuspeh je u tebi/njima. Neuspeh je tamo gde ga zamisliš pa pravdaš, a u iskrenim prezentima znaš da nije fer što sebe iza bola stavljaš.

Sve više shvatamo bit: očišćenost duha.

(…)

Tekst “Pod velom društvene nepravde” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.