Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

„To je medij sa više duše – medij koji ima više života i prilika da čujemo ljude koji nisu u žiži javnosti“ – ovako unikatne vrednosti podkasta kao sve popularnijeg medija, opisuje Milica Janković, aktivistkinja u oblasti ljudskih prava osoba sa invaliditetom i autorka podkasta „Izuzet(n)i drugi”.

Iako globalno podkast nije nova medijska forma, kod nas još uvek pronalazi svoj lokalni medijski identitet. Kao i u svetu, u njemu svoj glas i izraz pronalaze autori i autorke koji žele da pričaju nove vrste priča, kreirajući za sebe novi digitalni medijski prostor. Istovremeno, oni stvaraju sasvim nove zajednice oko tema koje su obično nedovoljno istražene u lokalnoj sredini.

Zanimljivo je pogledati kako to podkast menja poimanje zajednica i lokalnosti. Kako je u pitanju digitalni, pre svega audio format, podkast se može slušati na nekom od uređaja koji svakodnevno koristimo (mobilni telefon, kompjuter, tablet), može se slušati na nekoj od mnogobrojnih platformi (Itunes, Stitcher, Mixcloud, Soundcloud i druge) ili se može preuzeti kao audio datoteka. Sve ovo omogućava slušaocima da podkast sadržajima pristupaju na različite načine. Čak i kada se deo sadržaja, kao što su propratni tekstovi ili duže verzije intervjua, naplaćuje, same epizode su najčešće dostupne besplatno. Kada podkast sagledamo kao platformu za pokretanje tema kojih u javnom diskursu nema dovoljno, a uzimajući u obzir činjenicu da je nastao i da se razvija kao format manjih, alternativnih zajednica koje strastveno doprinose svojim temama, podkast se izdvaja kao mediji koji je i u svojoj formi i sadržaju inkluzivan. Širom sveta, aktivisti i aktivistkinje koriste podkast kao prostor koji marginu ne samo da problematizuje, već dovodi u pitanje i sistem i društvo koji se na njoj zasnivaju.

Nevena Trofymenko

„Formati moraju da napreduju van poznate, uže grupe ljudi“, navodi naša sagovornica Nevena Trofymenko, aktivistkinja i koordinatorka Omladinskih programa Beogradskog centra za ljudska prava koji potpisuje produkciju Miličinog podkasta. Prema njenim rečima, podkast se nametnuo kao logični medij u dugoj istoriji Centra, čiji se Omladinski program izdvaja po korišćenju umetničkih disciplina u razvojnom radu sa mladima. „Ako želimo promenu, način jeste bitan“, Nevenine su reči kojima svedoči o misiji u radu sa mladima na pitanjima inkluzivnosti.

Tokom 2020. godine, u trenutku kada su fizička okupljanja velikog broja ljudi počela da predstavljaju rizik, tim Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava, sa Nevenom na čelu, odlučio je da podrži osnivanje tri nova podkasta. „Izuzet(n)i drugi“ nastao je kao zamisao Milice Janković, koja je svoje medijsko prisustvo gradila kroz iskustvo autorke priča na portalu „Direktna reč“, a svoju budućnost vidi u socijalnom radu i aktivizmu. Prema Neveninim rečima, apsolutni prioritet u produkciji bio je da podkast bude refleksija Miličinih kreativnih zamisli, a sa ciljem da mladi vode razgovore sa mladima o temama koje nigde ne mogu da pronađu, a tiču ih se.

Milica je na ovaj izazov gledala kao na priliku da radi sa ljudima. Komentarišući činjenicu da podkast može biti prostor za nove ljude, teme i stavove van glavnih društvenih tokova, opisala nam je glavne utiske iz produkcije: „Celo iskustvo mi je bilo izuzetno zanimljivo, ponekad i potresno, ali uvek veliko učenje.“

Milica Janković

Neke od tema koje je njen podkast u dosadašnjih šest epizoda „pokrenuo“ su inkluzija u kulturi, u obrazovanju, migracije, transrodnost, kao i pitanje kako aktizivam može da nađe svoj izraz u društveno angažovanoj video igri. „Najviše me je iznenadilo koliko su ljudi spremni da se ‘daju’, da o sebi nešto kažu“, Miličine su reči u kojima možemo pronaći potvrdu da je podkast dobar prostor za pokretanje velikih tema u sigurnom i intimnom kontekstu, uz potencijalno dopiranje do velikog broja slušalaca, ali bez negativnih efekata na učesnike/ce i pokretače i pokretačice novih društvenih dijaloga. „U poređenju sa drugim formama, podkast je poseban jer istovremeno omogućava vidljivost, ali i intimni kontakt sa njegovim sadržajem“, navodi Milica.

Na temu vidiljivosti, njena i Nevenina iskustva mogu biti od koristi onima koji bi se u podkasterski poduhvat upustili. Prema njihovim rečima, video verzije podkasta bile su daleko bolje ispraćene od čistih audio verzija, a na vidljivost je takođe značajno uticala prisutnost na društvenim mrežama. Ovakva zapažanja su po njihovom mišljenju važna jer operacionalizuju pitanje inkluzivnosti i potencijalnog dopiranja do novih publika i sagovornika/ca. „Mislim da je važno da sebe kao donosioce promena takođe ispitujemo i zapitamo se – jesmo li i sami spremni da se menjamo? Da li smo spremni da dovedemo u pitanje ustaljene načine i alatke, kako bismo u svojim aktivnostima mislili o svima?“, Nevenino je pitanje.

Kako je pitanje inkluzije upravo i pitanje dostupnosti i pristupačnosti, produkcijski budžet podkasta predstavlja temu za sebe. U odnosu na tradicionalne medije, prema Miličinim rečima i iskustvu, on je i praktičniji i ekonomičniji. Ukoliko imate dobar mikrofon, a on može biti i deo dobrog kompjutera, i prostor koji možete obezbediti od spoljašnje buke, što je u slučaju naših poznatih podkasta dnevna soba, kuhinja ili slično, podkast može biti način da pokrenete promene u svom okruženju.

Pre svega, prema Miličinim rečima, on je prilika i prostor da učimo jedni o drugima i jedni od drugih.