Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Piše: MESTO ZA NAS (Blog o socijalnom uključivanju)

Dete odrasta i uči gledajući svet oko sebe, imitirajući druge, poredeći sebe sa drugima. Roditelj je prvi uzor, vršnjaci drugi. Karakter, temperament, spoljašnjost svakog deteta čini ga sasvim posebnim. Život je svakome namenio poseban put. Dete s invaliditetom ili nekom hroničnom bolešću imaće drugačije detinjstvo od većine vršnjaka. Roditelj je tu da s njim zajedno prođe put prihvatanja sebe i sveta oko sebe. Za svakog roditelja je prvi susret sa detetovom dijagnozom težak. Kada taj šok prevaziđe, kada sedne i odluči kako će dalje, ostaje pitanje kako detetu objasniti njegovu dijagnozu i kako mu pomoći da prihvati sebe.

Deca rastu nesvesna svoje dijagnoze. Uverena su da su kao i sva druga deca. Roditelji im, uglavnom, ne prećutkuju informacije o bolesti, već razgovaraju sa njima dajući im tako prostora da sagledaju svoje mogućnosti i razvijaju se u tom pravcu. Upoznavanje sa decom koja imaju istu dijagnozu i  razgovor sa drugim roditeljima svakako olakšava deci prihvatanje različitosti, ali ih i osnažuje da u definisanju sposobnoti i ostvarenju ciljeva.

Ljudi se plaše različitosti i iz tog staha generišu ponašanje koje nije prikladno, niti civilizovano. Deca su ta koja uče od nas. Ukazivanje na razlike među nama čini nas nesigurnim. Ne znamo da li nam je dozvoljeno da pitamo ili pričamo o nečijem invaliditetu. Zbog toga najradije ne govorimo ništa. Osobe sa invaliditetom su otvorene za druge. Najbolje je prići, razmeniti nekoliko reči i na taj način preći eventualnu barijeru. Ako decu ne budemo plašili time da nešto ne mogu kao svi ostali i ako ne budu okretali glavu od druge dece, razliku će prihvatiti. Na taj način barijere će biti srušene.

(…)

Tekst “Pogledaj me očima deteta” u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.