Vlada Republike Srbije
Piše: Dragana Ćirić Milovanović (Blog o socijalnom uključivanju)
Pravo na odlučivanje je ljudsko pravo svake osobe, pa tako i osoba sa invaliditetom. Bez mogućnosti donošenja odluka ne možemo govoriti o ličnom dostojanstvu i ostvarivanju vlastite ličnosti. Poslovna sposobnost podrazumeva istovremeno naše pravo da budemo nosioci prava, ali i da ta prava ostvarujemo na jednakoj osnovi sa drugima, odnosno da se naše odluke poštuju i da budu priznate pred zakonom.
Lišenje poslovne sposobnosti predstavlja najdrastičnije zadiranje u nečiji privatan život, jer osobi uskraćuje uživanje skoro svih njenih prava. Tako je jedan koncept, nastao iz percepcije da se jedna osoba zaštiti, pretvoren u sredstvo zloupotrebe i masovnog obespravljivanja. Da li je moguće naći bilo kakvo opravdanje da pod maskom zaštite nečijih prava i interesa tako duboko zadiremo u živote ljudi? I kako možemo dozvoliti da sopstvenu nesposobnost razumevanja nečijih želja i potreba navodimo kao opravdanje da jednoj osobi uskratimo sva njena prava?
Upravo zbog toga, kao i zbog činjenice da se osobama sa invaliditetom, a posebno osobama sa intelektualnim i mentalnim smetnjama, tradicionalno uskraćuje mogućnost bilo kakvog prepoznavanja i učestvovanja u društvu, pravo na jednako priznanje pred zakonom nedavno je i eksplicitno prepoznato u međunarodnim krugovima. Zbog nejednakog položaja u kojem se nalaze osobe sa invaliditetom u odnosu na širu populaciju, ne samo da je prepoznato da one imaju pravo da donose odluke o svom životu, već i da imaju pravo na podršku koja im je potrebna da bi to pravo mogle i da ostvare.
Važeći propisi u Republici Srbiji, ali i u drugim zemljama, još uvek zasnivaju ograničavanje ili potpuno ukidanje poslovne sposobnosti jednoj osobi na proceni mentalne sposobnosti osobe, odnosno njene „sposobnosti da razume prirodu i posledice svojih odluka, te da svoju odluku saopštava na način koji drugi razumeju“. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom raskida klasičnu vezu između mentalne i poslovne sposobnosti, ukazujući da mentalna sposobnost ne sme biti osnov za ograničavanje, odnosno oduzimanje, poslovne sposobnosti.
Član 12. Konvencije osobama sa invaliditetom garantuje uživanje poslovne sposobnosti na jednakoj osnovi sa drugima. To ukratko znači da se poslovna sposobnost nikome ne može uskratiti na osnovu invaliditeta, te da takva praksa narušava jedan od osnovnih principa same Konvencije – princip nediskriminacije, kao i principe poštovanja urođenog dostojanstva, lične autonomije što podrazumeva i slobodu pravljenja sopstvenih izbora i nezavisnost osobe. Načela se odnose na sve osobe, uključujući i one saintelektualnim, kognitivnim, psihosocijalnim i teškoćama u komunikaciji, odnosno osobe koje se susreću sa različitim izazovima prilikom donošenja odluka.
Izuzetno je bitno prepoznati da i osobe s najvišim stepenom teškoća imaju jednako pravo na podršku u odlučivanju. Ovo je izričito navedeno u preambuli Konvencije koja ističe „potrebu da se promovišu i zaštite ljudska prava svih osoba sa invaliditetom, uključujući i one kojima je potrebna intenzivnija podrška.”
Naime, svi mi u svom životu koristimo model odlučivanja uz podršku– svi tražimo i dobijamo podršku kada o nečemu odlučujemo, ali i povremeno grešimo, tj. donosimo „loše“ odluke. S obzirom da ono što važi za svako ljudsko biće, važi i za osobe s intelektualnim ili mentalnim smetnjama, tako i filozofija donošenja odluka podrazumeva princip dobijanja potrebne podrške i princip slobode preuzimanja rizika. Ovakvo sagledavanje procesa odlučivanja dovodi u pitanje paternalistički i zaštitnički stav društva prema osobama sa invaliditetom.
Iako sve ovo zvuči jednostavno i logično, većini je i dalje teško da se izbori sa dominantnim paternalističkim stavom prema osobama sa invaliditetom, pre svega onima sa intelektualnim i mentalnim teškoćama, naročito ukoliko osoba komunicira na nekonvencionalan način. Zbog toga je samo kreiranje člana 12. Konvencije zahtevalo opsežne konsultacije, dok je dosadašnja praksa razmatranja izveštaja različitih zemalja članica o primeni Konvencije ukazala na potrebu da se odredbe sadržane u ovom članu dodatno pojasne kako bi se razrešile postojeće dileme.
Stoga je Komitet za prava osoba sa invaliditetom, kao telo nezavisnih eksperata sa mandatom praćenja primene Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, u septembru 2013. godine usvojio Nacrt Opšteg komentara na član 12 – Jednako priznanje pred zakonom, kao i Nacrt Opšteg komentara na član 9 – Pristupačnost. Oba nacrta nastala su kroz intenzivan proces konsultacija sa brojnim akterima, a pre svega sa samim osobama sa invaliditetom, a u cilju pojašnjenja prava i obaveza koje ova dva člana propisuju. Komitet je pozvao sve zainteresovane da se uključe u diskusiju i dostave svoje komentare do 21. februara 2014. godine.
(…)
pdf [3 MB]
Napiši komentar