Poštujemo li ljudska prava starijih? : Inkluzija

Piše: Nadežda Satarić (Blog o socijalnom uključivanju)

Na Konferenciji, upriličenoj povodom Međunarodnog dana ljudskih prava (10. decembar), od strane Vlade Republike Srbije i Kancelarije za ljudska i manjinska prava, podsetili smo se Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, koja je usvojena 1948. godine i obavezujući je dokument Ujedinjenih nacija za sve zemlje, članice Ujedinjenih nacija. U članu 1. Deklaracije, navodi se da su: „sva ljudska bića rođena slobodna i ravnopravna u pogledu dostojanstva i prava“. Kada se to poštuje, ljudi mogu da žive dostojanstveno i ravnopravno, bez diskriminacije.

Na Konferenciji smo, od strane zvaničnika iz Međunarodne zajednice, dobili pohvale za ispunjavanje obaveza i blagovremeno dostavljanje Izveštaja o mehanizmima UN i za napredak u pogledu poštovanja ljudskih prava, ali je i naglašeno da nije dovoljno samo proklamovati ljudska prava, već da bi ona morala biti duboko ukorenjena i poštovana u životima svih građana. Podsetili su nas i na 297 preporuka iz Izveštaja o napretku Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji.

Za sve to vreme, ja sam razmišljala o Raši Popovu, piscu, koji je ceo svoj život posvetio deci, a deca su ga napala, samo da bi ga opljačkala. Kako je pisalo u novinskim člancima, protiv tih dečaka (uzrasta10 i 11 godina) od ranije je podneto 300 prijava. Informisani smo i da deca „potiču iz disfunkcionalne porodice, u kojoj su trpela zlostavljanje i grubo zanemarivanje. Od ranog detinjstva žive i rade na ulici i njihovo ponašanje je ekstremno socijalno neprilagođeno.” Kako se u ovom slučaju štiti garantovano ljudsko pravo čoveka na zaštitu od nasilja? U svim našim zvaničnim dokumentima, nasilje je zakonom zabranjeno, ali u praksi je prisutno gotovo svakodnevno. Žrtve su, najčešće, najranjiviji članovi društva, sa jedne strane, to su deca, sa druge strane stariji i žene, svih uzrasta. Pitam se ko je tu zatajio? Da li oni koji sprovode zakone, da li porodice iz kojih potiču ta deca ili društvo u celini?

U slučaju Raše Popova, a njegov slučaj je samo vrh ledenog brega i dospeo je u javnost, jer je on javna ličnost, zatajila je na prvom mestu porodica, na drugom obrazovne ustanove, a onda i društvo, odnosno nadležne službe socijalne i društvene zaštite. Kako je moguće da ta deca od ranog detinjstva „žive i rade na ulici“, a da se ništa ne preduzima, uprkos 300 prijava koje postoje? Ne može da bude opravdanje za tako nešto izgovor da nema mesta u domu za decu bez roditeljskog staranja ili „da ne smete da ih zaključate u sobu, ne smete da imate rešetke na prozorima…“, pa oni iz prihvatilišta pobegnu istog dana kada ih tamo privedu. Gde je ovde prevencija, gde je ovde rad sa ovom decom? To je potrebno, a ne rešetke na prozorima, zaključavanje soba…

Nisu retki ni novinski naslovi, poput onih iz ove godine: „Narkoman majku (80) stolicom pretukao na smrt“, „Sin zaklao oca (67)…“.

Ovo su samo neki od primera, kako se ne poštuju ljudska prava, u ovom slučaju starijih osoba, a primera je bezbroj, ne samo kada je u pitanju pravo na sloboduod nasilja, već kada su u pitanju i druga prava, koja su od posebnog značaja za starije ljude, kao što su:

prava starijih osoba na slobodu od diskriminacije, jer im se često osporava pristup uslugama, zaposlenju ili im se ne ukazuje poštovanje zbog njihovih godina i drugih faktora, kao što su njihove specifične potrebe…

pravo starijih osoba na socijalnu zaštitu, jer mnoga starija lica ne uživaju finansijsku podršku, nemaju sigurni minimalni izvor prihoda, što ih najčešće tera u duboko siromaštvo…

pravo starijih osoba na zdravlje, zato što često ne mogu da dobiju odgovarajuću zdravstvenu i socijalnu negu koja im je potrebna, samo zato što žive u udaljenim ruralnim sredinama, gde su zatvorene zdravstvene stanice i ambulante, a servisa socijalne podrške u lokalnoj zajednici nema. Stariji ljudi iz, uglavnom, staračkih ili samačkih domaćinstava, nisu u fizičkoj mogućnosti da odu kod lekara u susedno mesto, ponekad udaljeno i više od 10 kilometara od svoje kuće ili nemaju novca da plate prevoz za odlazak ili prevoza ni nema, jer ponekad autobus jednom nedeljno dolazi u selo, i sl. Bezbroj je razloga zbog kojih ogroman broj tih ljudi bude uskraćen za osnovnu zdravstvenu zaštitu, na koju imaju pravo, bez obzira na osnov osiguranja. Nedostatak novca da plate participaciju za skupe lekove, dijagnostičke procedure ili pomagala, je, takođe, jedan od razloga…

pravo starijih osoba na rad, zato što se često starije osobe okarakterišu kao „neodgovarajuće za rad“, samo na osnovu njihovih godina. U ovom momentu, oko 200 hiljada radnika starijih od 50 godina, koji su izgubili svoje poslove u procesu tranzicije, se nalaze na tržištu rada, bez velikih šansi da dobiju novu šansu za posao, kako bi radom zarađivali do ispunjenja uslova za odlazaku penziju, a i da bi im penzija bila veća.

U savremenom društvu, okrenutom mladima, u kome se veliča mladalački izgled i životna energija, a ne akumulirano životno iskustvo, starije osobe se smatraju društvenim teretom i često se potiskuju na marginu.

(…)

Tekst “Poštujemo li ljudska prava starijih?” Nadežde Satarić u celini možete pročitati na Blogu o socijalnom uključivanju.